Отаџбина

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ ДАЛМАЦИЈЕ

133

Преко триста година, трајаху четовања и нападања дивљијех Авара на Далмацију и градове њезине од 377 па до 689 као оно и по осталијем римскијем земљама; но, Далмација опет би сретнија од другијех земаља; јер ако је много и пропатила, опет ју непријатељ није са свим опустио, и она се одржала у цвијету све од прилике до 630 године, али се тада страшна сила на њу обори, — навалигае од ове стране Дунава веће небројене чете Авара, који бјеше најдивљији између свију другијех скитница; онда — на жалост ие бјеше моћи ни храбрости, да их ови дочекају и јуначки сузбију; јер ондашњи далматински грађани пливаху у раскоши и у насладама, а позната је истина, да раскошник нема срца ни деснице. После кратке борбе, паде бијели Солин, стрмоглавише се поиосити врхови и бијели двори, пропаде дика и весеље Далматинаца; грађани многи изгибоше, многи избјегоше на оближње отоке, а немнлостиве чете не одпочинуше, док не обратише све у прах и пепео, док не сравнише са земљом васколик онај красни и велики град као и Скрадин, ког је величина римска за иетстотина година подизала, а богатство и могућство Диоклицијаново као своје омиљено мјесто са свима красотама и удобностима царскима украсило. Након овога опустошења, разиђоше се дивљи Авари као гладни вуци по свој земљи, те Далмација поста плачно цозориште арања, паљења и крајњега опустошења. Ко се није сакрио по пећинама, и ко не побјеже на отоке, тај не изнесе живе главе. Кад се пак народ мало по мало из сакривенијех мјеста извуче, не нађе више куће ни кућишта, не познаде више красну своју отаџбину, питаше зачу1,ен ; Где је поносити Промин који се дизаше као крилати орао на коме високоме брду? Гдје Скрадин, Нин и Биоград украј сињег мора? Гдје Цавтат успомена српска и остали толики красни градови старе успомене и величине ? — Нема више ни једнога, вели у то доба сиромах плачући на развалинама пусте разорене домовине његове 1 ) Све то бјеше дивљи Авар упропастио, однио, запалио или разорио, а само му оставио огромне подртине, да* га тужна оломињу на стару славу и љепоту, и на прошла доба славнијех Илира, отаца и синова славне прошлости наше. Сам Задар одржао се, одбранише га ше1ови тврдизидови, а и храброст грађана, који се не дадоше раскоши, 1| 0 грозном добу Авара и другијех ево како нам то доба слика ев. Јероним окрадињанвн: „Грозна ме миеао обузима, кад иомиелим на робљење н аоање нашијег вријемена.- има више од двадесет година, одкад се сваки дан између Цариграда и Јулискхпех планина крв точи. Гоги, Сармати, Квиад, Алан, Хуни, Вандали, Маркомани пустоше, вуку, и развлаче (Јкитију, Тракију, Македонију, Далмацију, Тесалију, Епир, и све Панонске земље, свуда плач и јаук, свуда смргна позоришта и т. д. В. „магазин*' 1852 и 1 85 3 год. стр. 10—12