Отаџбина

150

КЊИЖЕВНИ ПГЕГЛЕД

мачка вештина, од којег придруживања зависи по мишљењу Светомировом, успех не само драмске, него и све белетристичке књижевности. Да би јошвише ноказао корист коју имамо од вештина и од појезије, и Оветомир није могао проћи поред Гетеа, а да нам не цитира гатку, како је Гете не само велики појета него и велики природњак, како су он и Шекспир помагали великом јестаственику ТаЈндлу при његовом изучавању природних појава. Ко год Јб прочитао Гетов рад на природним наукама, а нарочито његову теорију о бојама, тај се неће зачудити Тајндловој кокетерији с по-езијом, али ће се зачудити како се наш Оветомир заклин.е т уегђа Ма§1в1п. Не, драги Оветомире, вештине нас »не уче позначати природу" у јестаственичком, Тајндловом смислу, али оне чине да заволимо природу, и док нас јестаственица учи за што се људи морају да гложе, док су живи, дотле нас вештине с појезијом уче љубави и сажаљен у спрам човека и његових невоља. Тек сада, када Светомир каже да се »нигде не може тако иаучити душа човечија, као у делима великих вештака, тек ту се можемо с њиме сложити, али онда не разумемо што је најпре доказивао користи од вештина — прометом књижарским и т. д, ако није за љубав оних људи којима је кобасица дража од најлепше Шекспирове трагедије? Пошто је најпре описао оиииљиве користи, које чак и данашње друштво може да има од вештина и појезије, наш писац прелази на оно што је главна заслуга уметности, на оно што он, склањајући партицип, зове »моралишућом силом веттина.« „Иосматрањем лепоте и идеала — вели Светомир — човек се уздиже над прљавштинама и себичности у животу, навикава се љубити добродетељ (хвала за овај стари добри израз из времена, кад у српству јогп није било социјалиста) а и-резирати иорок.« Одушевљење за уметност, које сада обузима нашега писца чини да он чак заборавља где пише, па говори о сајузу свију вештина са — вером, помиње велико пошговање нашега народа за архитектонске лепоте Студенице и високих Дечана, помиње велике услуге које су вештине учиниле вери у служби црквеној, кад је ова била ,у највећој опасности (за ове услуге за цело неће Пера Тодоровић никада опростити вештинама). Међутим, поред свију практичних обзира, образован чсвек као што је Светомир, није се могао задовољвти ређањем самих®к орштџ које су ое имале и које се имају у живогу од разних вештина, он је морао констатовати да је „постанак свију вештина изазван потребом којој сама организација човечијих осећања, сама душа човечија тражи задовољења" да се „осећање лепога налази у организму