Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

103

Да видимо како изгледа само неколико алемова из те круне њихове опште образованости. „0 естетици вреди говорити само с тога, да је тај говор радзкално уништи, и да се једном за свагда опросте и отрезне људи од ФилозоФирајућег готованског филистерства, које жуљи све умове". „Естетика, као наука, постаје таква бепмислица, каква би н. пр. била наука о љубави в . »Чисте всштине, то су паразитне биљке, које се непреотано и увек ране соком људске раскоши. Оне се увек и свакад јављају као нераздвојни сапутници разкоши. И Мих. Анџело и РаФаел шарали су својим Фрескама таване и зидине папских двораца". »Прака вештина иретвара се са великом готовошћу у Лакејку раскоши, — — пристаје да ароституише своју вештачку мисао" (то се односи на РаФајела !)« Одушевљење са којим поједини писци говоре о споменицима старе архитектуре зове се „мртво море Фраза" или , неосновано море Фразеологије". За њих се вели „У те ћете господе на сваком кораку срести изразе : гранитска појема, епопеја од мрамора и т. д. те изразе придају они врло велвким зградама као н. пр. Коаилеју (? !! . . Јадни КолосеЈме, кад о теби пишу и они који ће се штампарском погрешком бранити што ти ни имена несу знали \) Ватикану, или цркви Св. Петра". »Та околност, да су некад негде подизана огромна некорисна здања, доказује да су некад у тим крајевима живили људи, у чије су се руке стицали велики капатали, или који су из неких других узрока могли да располажу по својој вољи и евом ћефу са огромном количином човечијег рада; а жива Фантазија архитектора и декоратора, од страха, или за добру плату, смишљала је величанствене и шарене узоре. То је све што се може прочитати из „мраморних епопеја" и „гранитских појема". т/Дунђерска израда, ето то је право име за пластичке вештине, чим их сравниш с природом". в Оојетска слика није ништа до бледо и слабо наговешћивање ва стварнона живот". Најбољи доказ за ову тезу налазе у Шекспировим драмама. Песникова љубав и мржња. плач и смеј „све је то бенављење и ћудљивости малога детета, које на доколици плаче и смеје се, подражава великим људима, и чини штету и доеаду онима, који су приморани да трпе његове капризе. Разлика ^е само у томе, што таково дете заслужује да се назове несташни малиша, а такав појета — матори зевзек" — „Може ди уман и упечатљив човек да не ироцуствује да остане равнодушан спрам патње и страдаља радничке масе ; спрам кичељивости, подлости и