Отаџбина

156

ИЗ ПОЗОРИШТА

закон о гравитацији у васијони, допринети, да се помиримо са титанском вољом овог краљевског парвенија. Наш млади песник отргао се званичне сервилности, којом је г. Матија Бан описао гВукашина« и довршио је сјајни -драмски покушај кнеза Николе, чији »Вукашин« носи на себи печат слободног човека и песника. Илкјћев је „Вукашин" еминентна личност за историјску драму, али за њену прераду неби смо могли одсечно казати у који драмски систем спада. Но она нас местимице тако јако подсећа на Шилера и на његову ђецијалну ноншалант.ност, да би смо могли тврдити, да има неког сротства између највећег немачког драмског песника и нашсг младог почетника. Учииити, да ток драмске радње држи нашу пажњу у запетом стању, као што је то случај у „Вукашину", јесте мука, на ксјој се познају прави драмски таленти Јер ово претпоставља сљетствену и н«иву радњу као и умешно и сретно замршивање и размршивање трагичких заплета. Осим тога, у њему се указује ду« боко врело мисли са моћним пзразом у коме се огледа урођени дар. И као што је Шилеровој драми срч она грандпјозна помпа државних и друштвених збиКа, тако се и у „Вукашину" указују клице, ко.]е наговешћују да је млади песник проникнуо у свечану унутар« њост истсријских закона. Ова драма започиње као у Шилеровом „Димитрију" са сабором, У цркви Ов. Аранђела скулила се властела, која има да потврди „да ли је Вукашин право добио, до смрти своје, поред Уроша, да наместничку задржава власт ?* Овај сабор сам по себи тврди бсље него сви докази, да је Урош морао бити слабуњави младић, који не бејаше дорастао, да прими на себе грдан државни терет. Тренутак је озбиљан и страшан, кад се мало дубље уђе у песникову замисао. Тиче се одржања или напуштења оног државног и друштвеног поретка, који решава о сјајном опстанку или о ниској пропасти једне државе. Цар Душан, угледајући се на запад, где се на развалинама ■јеудалства . центрашзираху моћне демократске државе, успео је непојмљивом државном мудрошћу, да све раштркапе српске жупаније веже у једну јаку државну целину, н да око.ш себс скупља људе из народа, ко.ји би ту везу из природне сопствене користи бранили. Тако је из нижих редова грађанства подигао Вукашина и браћу му. Ако је цар Душан био свестан својих цел.и и срестава, врло је природно, да је за рад одржања ујединење Србије, морао поверити државну управу човеку, који би је морао одржати само на основима демократског и централистичког поретка, а не на базама Феудалне децентрализапије. Према томе српски Феудали, налази се у том сабору пред најстрашнијим њио-