Отаџбина

из г1030ришта

вим непријатељем, пред Вукашином. Феудална надутост и лажан понсо фпуњује Груди Батрића; Драшка и др. племића пзкленом мржњом. Они не мрзе Вукашина због његовог карактера, него Јзбог његовог ниског порекла и пре ће се ПЈтурчити, него ли трпети до престола нарвенија. И с Турцима ми је бити милије; Воље да орао двоглав пропадне ....... Нег да га носи на прсима он ; Како се обично поред слабе државне управе и поредраскошства племићских орђија свештенство осећа угодније, моћније и самосталније, него ли у дентралној демократској држави, појмљиво је, да је оно на племићокој страни. Пред овим двема моћним непријатељима оће Вукашин да одбрани своје право мачем, али у то улази краљевић Урош и својим сетним говором потврђује, да тврђсње Вукагаивово није оамо властољубива грам?.ивост, него борба за струју, у коју га је бацио дубоки поглед цара Душана. Овај је говор пун неке плашљиве њежности: Доле мачеве! Пре бих се своје вруне одрекао Него ли вашу крвцу пролио, Скупа је круна, то ја добро знам Ма скупљи је пехар, скупљи дворови У којима љутска крвца борави. Слушајући овакав говор пун неке надахнуте природности и нехогице указује нам се пред очима цела слика Урошева: Његово инце имаће још да пређе неколико Фаза, док добије свој коначни израз, Његово коначио расцоложење је доброта и мекост; али као да видиш у младом осмеју његових очију и вечитом трзању његових усана неку несагласност, која предсказује мало одважности, а можда и ону унутарњу бољу. За таког — Уроша слутиш, да ако икад дође на престо, да ће пре добити послушност чаром своје очинске доброте, али да неће никад моћи да обузда вихор разуздаких, суп јотних друштвених елемената, који бијаху већ почели да подривају стубове силне српске државе. Сабор решава да је Вукашину истекло право намесништва 1 но он лпак излази из сабора тврдом вољом, да борбу не напусти, иа с:е служио најпрљавијим индивидуама. Воље и њему нека буде крај, Него ли земљи да помркне сјај, Који му дадоше силни дедови. И једно страсно Грче, које се било заљубило у царицу, нуди му се за оруђе у нади да ће добити царицу, кад Уроша не буде