Отаџбина

460

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

тко Ценић и Кумпанија, јер онда ће Гига и радикалце напустити) доказати на делу да оно што веКина снуаштинена реши може и да не буде одлука. скуиштинска, он није слутио да ће његова солствена партија, огласивши да једна одлука скупштинске већине није одлука целе скуиштине, увући и самог Владаоца у вртлог партијске борбс, није ни слутио да ћемо својим очима видети како једна страсна мањина, у једноставној скупштини, која је Гигин идеал, може довести под питање правилан развитак једне државе, њене слободе и њену читаву уставност, из голог ината да се освети већинп што је није пустила ни у један скупштински одбор, или с' тога што не може да сачека пад једнога кабинета, који је сама помагала створити. Гига сигурно није слутио да ће један беседник те мањине, страховити народни трибун из Пухова, који је заједно се својом партијом, натерао Владаоца, да дејствује као «језичац на вази, као регулаторв између распаљених партнјских страсти јвдноставне скуиштпне — да ће велимо тај трибун у сред скупштине подвикнути како њему и његовој партији не треба тога регулат^рства, речпма «Ми нијесмо ђеца, ми смо пунољетни и заступамо пунољетне, нама не требају лекцнје ни од кога, разумете, ни од ког а» Један овакав Факт, више доказује но сва теорија Гигина, која је као и свака друга теорија врло «§гаи» Ми би му могли навести још неколико подобних примера из једноставне скупштине, али ћемо се задовољити да га потсетимо на један врло карактеристичан детаљ из атинске скупштине, која такође има срећу да је једноставна, те је с' тога грчка краљевина узор напредне уставне државе, у којој министарства и по један читав дан трају, а обично се сваких 1 5 дана мењају, на велику корист државних послова. У тој скупштини врло се често говори о Краљу, као што видите врло уставан адет, али што је још лелше, сваки говорник опозиције, кад говори о Владаоцу, он то почиње овим речима »Његово Величанство наш ако Богда иоследњи Краљ Ђорђе» Отереотипно после такве беседе устаје председник скупштине да констатује како се «г. посланик послужио неприличним изразом.« Таква скупштина биће сигурно идеал Гигиног једноставног народног преставништва. Што се тиче Блунчлијеве начелне мотивације горњега дома, ту је Гпга врло на кратко насађен, он мислп да је ту мотивацију уништио, ако се размлата како она «заудара старинским преживелим Феудално-аристократским задајем« како горњи дом спада у «историјску архиву изумрле старине« како баш кад би Гига и хтео признати «да у свакоме народу «вишега» реда, има одиста нека «од-