Отаџбина

480

из позоришта

Његов »Нарцис" учинио га је славним, тако рећи преко ноћ. Приказан у насловној улози готово од свију првака немачке глуме, прошао је он кроз све немачке позорнице са донде не чувеним успехом. Овај успех „Нарциса" нашао је за чудо, одзива само у германским позориицама, а у Француским, при свеи том, што је »Нарцис" по имену Француз из доба Номпадурове, није ни завирио. „Нарцис је доиста све друго, само не Француз и ако је његов карактер и тон н.еговог афектираног мудричења повађен из Дидеротове новеле „Рамов Нећак." Оамо је Брахфогел ову новелу врло вешто попунио дворском интрагом, којом се ишло, да се моћна краљева милосница, маркиза Помпадура умори неким у драми новим психолошким убијством. И ова оригинална сцена у којој полуделиуметник упознаје у грозној фурији своје отаџбине, изгубљену своју жену једна је од најеФектнијих сцена модерне драме. Драмска запетост и пењање изведено је таком бујном енергијом, каква је својствена само неким Француским представницима драмског ефекта, Но по несрећи ова сцена при свој својој драматичности има нешто, што се са висине чисте трагике не може похвалити. Њене су претноставке патолошке; јер у самом почетку првог чина гледамо Нарцис где пропада под ударом унутрашње бољке, а Помпадуру како је већ једном ногом стала на гроб; а такве кризе једва да се"могу увек гледати у Лазаретима, а нек мо ли на позорници. И у опште овај комад као и сва остала БрахФоглова дела, трпи много са неприродног спајања претераног немачког сентиментлизма и безобразног сплеткарења Француских ОФектиста, као и безбројних плагијата свију могу. ћних песника, удешеих за што већи глумачки патос. Са тога и јесте овај комад за глумце ^рло благодарна колоквија у којој могу наизменце да покажу све своје способности. Г. Цветић дао нам је још у првом свом приказу »Нарциса,, прилике да му се дивимо, но у интерсу самог глмачког уметништва било би желети. да ова, као и друг. сличне улоге не пређу у искључиву својину једног глумца. Тиме што би могли наше прваке гледати по чешће у једним истим улогама, могли би себи створити мерило њиових способности, а и њима самим отворило би се шароко поље за узајамно усавршавање среством уметничке ревности и индивидуадног схватања. Гђа Гргурова изненадила нас. Она је превазишла и себе и сва наша очекивања. Прикупљајући утиске њене игре осећамо да нам они уливају оно поштовање, које обузима човека пред умет. ницима, кад су стигли врхунац а о којима је само културна историја српског народа позвана да говори. Олава јој! ^.АЈИМ р. у ^АВИЧО.