Отаџбина

Зидан костима од неимара; Улепљен силно крвљу вајара! Изапрап сузом тешког мучења ; Учвршћен силом дугог отрпљења ; Урешен венцем дпва Таковског ; Крунисан круном сјаја краљевског ! Дпже се престо јаче, сјајније, Повог краљввства Нове Србије ! ! Дивно је југро дапа светлога ; Осећај чудан часа реткога, В^јицом јури, валом високим, Помамно, смело светом широким ! А суза чиста сјаја дивотног, Претвча чуства миља милосног, Суза радости бмстрог кристала, На свачијем је лицу блистала ! Весело срце радост ремети, Узвишеп момент неда иамети, Да снује мисли током природним, 0 утисцима бајним, дивотним ! Мекан је алем; нлоча злаћена, Да реже слику — овог спомена ! . . Ох, да л' је збиља ? ! Или је машта, уобразиља ? Или је тренут пустог заноса ? Или је одсјај српског поноса ? Или је мехур иене ништаве ? Ил збиља васкрс круне блиставе ? ? ! Ал грмну узвик страшном грмл^авом И пуче вулкан силном ломљавом ! — Што је скривао тајие огњеве, — Кроза толике дуге векове! Јекнуше поља с Дрине Тимоку,