Отаџбина

ЧИЧА НАЈДАН

497

— Баш ништа — одгоеараше онај други. Нико нас не сусрете. Хвала Вогу добро је, Него мало пара. Ја сам мислио — биће најмање педесет дуката Онолико штедио, од уста одвајао, живео као пас па шта смо му нашли ? Петнаест дуката . . . Залуду толики посао . . . — Море, брале, вајдица је и то. Баш ни сам имао ни гроша А овако видиш —■ оденуо сам се. Вићу целе зиме сигуран с оделом. Е да је било више — ко не би волео .... — Готово да право имаш . . Мало је истина, али велчш, свршиомо без ларме ... — Само онај дечак — Е дечак . . . Није нас познао. Ја му викнух, а он утече без обзира ... — Ама одкуда да се баш онда јави ? — Откуда . . Е ђаво га знао. Али да сам га само могао докопати — знам шта би са њим урадио. Зо.врнуо би му шију, па не би више мајци по ноћи тумарао. — А куда оде Стојан ? — Оде преко баре на малу пијацу. Вели има тамо неке Бошњаке, да се са њима на лађи састане, па ће доћи мојој кући. — А хоћемо л* ми сада код Мијајла ? — Хајдемо тамо. Да заварамо само траг, па ћемо оданде право код мене. Казао сам жени, да спреми добар ручак. Рекех јој : доћп ћу с мојим братом .... — Ха . . ха . . . с братом . . . ха . . ха . . . ха — Ћут' не смеј се . . Него хајд' брже . . Гле . . онај Јанко механџија изишао на врата механска, па нас мери непрестано оком. Јадна му мајка . . И онако сам му киван због оног казана. Ако му се само јавим једне ноћи, освануће петом на ледини, као и онај ноћас у мајдану .... Отаџбина IX, 36. 32