Отаџбина

ЧИЧА НАЈДАН

501

Саду. Штета за таквог човека. . . . Хе баратом Иштвани — повиках ја — хоћеш педесет Форината ? . . . Хоћу, баратом, шта имам да радим — одговори он . . . Седи одмах у таљиге, па терај оним друмом иа варогаи до ирвога села. Тамо попи коју олбу, па се врати у варош. Дај новце — рече Иштван . . . Ја му бацим педесетицу. Он нађе кола, седе у њих и одјури из'вароши. Ја се онда упутим на жељезничку штацију. Туна се раскомотим, седнем па отпочнем пити и ишчекивати да цуг дође. . . . — А шта је било с мајором? . . . — Хеј . ., мој сиромак мајор, чим је видео да мене нема а из астала банке нестале, нададе вику. Даде налог да ме траже. Полиција стане распитивати за ме. Неко, не знам ко, изнесе глас, да сам на колима одјурио из вароши. Одмах пошљ>у потеру друмом. Наиђу, наравно, на Иштвана . . . Ухвате га и дотерају везана у варошку кућу . . . Позову мајора Изведу пред-ан> Иштвана, али мајор вели: није то мој момак. који ме покрао. . . . Иштвана одмах пусте. Он оде из полиције опет у бирцус да пије, а ја сам се за то време одвезао чак на десету штапију — А где с' део паре? —А . . . паре? . . . Потрошио сам. Преобукао сам се. Купио нове хаљине, златан сахат, прстење . . . изгледао сам као какав беамтер . . . После пређем у Вуковар. Тп је красна варош. Тамо су девојке и љубазнице најлепше . . . . Ха . . . тамо сам пио и дању и ноћу . . . Када сам већ дотерао до неколико Форината, онда одем у Осек. Тамо се у једној кавани нримим бајаги као неки портир, докле једне ноћи с једним боктером удесим план, те покрадемо једнога сајџију . . . Ха шта је ту било злата .... — Их . . . болан — уздахну Петар.