Отаџбина

502

ЧИЧА НАЈДАН

— Јест, али нас сутра дан одмах ухватише — настави Ђорђе. Него нисам много лежао у затвору. Фишкал се са варошким капетаном договорише, поделише украдено злато, а мене и боктера пустише кући . , . — Хе . . мој брајко — уздахну Мијајло. Нема сада онаких јунака да краду као неких година . . . — Нема . , . бога ми . . . додаде Ђорђе. — Е хе . . . када се сетим само — продушаваше Мијајло. Када оно покрадосмо Мартића, у главној чаршији, па онога Парића, у абаниској улици, па доктора Савића, па попа Рушића . . . . е хе . . . ко ће их све набројити. Беше тада у мене новаца као блата. А сада немамо ни оне куражи. Па чема, бога ми, ни оних другова , . . Ене га Вид Мурковић на робији у Аустрији, Илија Косовац такође у Варадину, Владимир Руппца овде у граду, а Васу Трунту ономад осудише за Нешићкину крађу . . . . Ви двојица? . . . Ви ни сте људи .... — Е хе . . . узвикну Ђорђе — Јест, тако је — настави Мијајло. Ви не умете ни ћутати као што треба. Када оно пре четири године Илија и Виде покрадоше Филипа Богојевића, био сам и ја с њима . . . Илија разбије са улице прозор и то још са два окна. Провуче руку, откачи куку и уђе унутра. У једнома ћошку нађе орман, у коме је био шмук, и за који је он из раније знао место, где стоји. Па онда се врати кроз прозор. Повиче мене и Мурковића, те обојица уђемо унутра. Обијемо орман и предигнемо сав шмук Филипове жене .... —• А где су били укућани? — Спавали одмах ту, у другој соби .... После тога, не прође ни месец дана, а ми докучимо да онај Машевски, у абаџиској улици, има готових новаца и да их држк у једноме квадропу. Одмах се решимо да га покрадемо. Дању лепо разгледамо кућу, па ноћу, када смо сазнали, да Рус није код куће, него отишао да ис-