Отаџбина

ЧИЧА НАЈДАН

503

прати неке рођаке на лађу за Беч, а ми уђемо у његову авлију. Наравно са свим опрезно. Попнемо се лагано уз степанице. Уђемо у ходник. Разбијемо лагано прозор на кујни. Уђемо у нутра. Одатле удешеним кључем отво* римо собу. Упалимо свећу, јер смо сигурни били, да у квартиру нема ни кога у собама. Обијемо тихо квадроп и из једнога буџака извучемо кесу. После смо бројали. Било је око 500 дуката ц. све у злату. После неколико недеља иолиција посумња на Илију и Мурковића, па их затвори. Узеше их на испит, али они баш ни речице не признају. Чуде се свему. Бајаги се буде. А о мени ни да помену, а камо ли да ме одаду. . . . Још помислите само .... — Шта? питаше Ђорђе. — Па оие вечери, када смо Машевског покрали, спавао је у оној кујни његов момак, баш до прозора, па смо преко њега прескакали и у кујну улазили . . . — Да се није пробудио? — Таман . . . спавао је као мргав. — Зар се нисте бојали, да се пробуди. — Којешта! — Па да је скочио, надао ларму, па онда . . . — Е ваљда би се ми уплашили . . . , — Бога ми . . . па не би ни лако прошли. Скочио би цео комшилук .... — Море, не би се ја тога побојао. Истрчали би брзо на улицу. Док би се свет сакупио, ми би одјурили чак у десету улицу . . . Којешта ! Ја се тога никада не плашим. Ја сам се само један пут у мом животу престравио, а то је било давно, пре неколико година, када сам оно први пут пуштен био с робије. Ха . . . али сам већ и то заборавио. — Дедер, Мијајло, причај нам, бога ти — мољаше Петар .