Отаџбина

504

ЧИЧА НАЈДАН

— Знаш . . . када сам отишао с робије, нисам могао одмах наћи рада, а после нико ме није хтео ни примити, јер сам био под надзором, па сам се скитао по вароши. По мало сам крадуцао, што сам дохватио онако на пијаци, крај дућана. А ноћу ? . . . Ноћу сам са покојним Мирком Зукалом спавао на гробљу. Чим се смркне, ми се одовуд са тркалишта увучемо па се извалимо на плоче по гробовима, те ту лешкаримо целу ноћ, док се с јутра сунце не јави. — Зар се нисте плашили ? — Којешта . . . само смо се једне ноћи уплашили. И сада ми је чудно, када се сетим тога. . . — Шта то ? питаше радознало Петар. — Е брате, легли једно вече ја и Мирко као обично на плочи. Мало смо се разговарали, па заспали. Прилично смо спавали, док на један мах, неко брзо мину мимо нас. Као да нас се очеша. Ишао је брзо као ветар. Ми се обојина тргнемо иза сна. Ја нолако упитах Мирка : Је ли море неко као да прође овуда, крај ових гробова. . . Осети ли ти то ? . . Бога ми, Мијајло, ја сам сав претрнуо — одговори ми Мирко.... Ја полако дигнем глпву и погледам по гробљу. Учинило ми се је. да гледам нешто живо да се миче, чисто лети преко гробова. Беше то као нека сеика — сва у бело. Полако шапнем Мирку. Погледа и он тамо. Она авет непрестано облеће гробове. Ми почесмо дрктати од страха : као на највећем мразу. Не умедосмо више ни речице прозборити. Треслисмо се као у грозници. Она бела сенка оде до звонаре ; по том се врати па обиђе око цркве. За тим дође до онога брежуљка иза порте. Ту се попе, па стаде одатле разгледати по околини. За тим прелети неколко гробова, па дође баш на једно десет корачаја спрам нас. Ја и Мирко се укочили. па и не трепћемо од страха. Ни да мрднемо. Мени је престало срце куцати. Бела сенка доће до једнога гроба, баш и данас знам место