Отаџбина

ЧИЧА НАЈДАН

505

где је . . . Ту на около разгледа, па се онда попе на плочу. Одонуд дуну чисто као неки поветарац. Бела сенка закуца нечим на крстачи. Један пут па и двапут. Испод земље зачу се нека хука. као да се неко доле у гробу премеће. Лепо чусмо као неки јаук одоздо Устај грешниче .... зачу се глас оне сенке . . — Хеј Шилеру, отварај кагшју — продера се неко оздо испод њиве Шилерове. Шилер прекиде причање. Посла одмах Петра да види ко је и да отвори капију. На капију уђоше два путника, па се упутише горе ка колиби. — Гле Милоја — викну Мијајло. Одкуда тако рано. Нисам те видео чма неколико месеци. Вал-да ниси сада с робије ? — Био сам с овнм мојим другом до Миријева одговори онај путник. Отишли смо јуче да гледамо овце у Јанка Баџалића, ако се што може да пазари, па ноћас се одмах, после првих петала, кренусмо амо за у варош . . . — Па како, бога ти, Милоје ? Може ли се? А? Како . . . како ? Да ли се живети ? — Та по мало, нађе се још који грош. Него, знаш, свратио сам код тебе, Мијајло да ми даш онај твој стари пасош, да се послужим са њим. Хтео бих ових дана да идем мало по вашарима, па не могу. Полицнји не смем ићи, да тражим. Знаш како тамо стојим. Него, рекох, да дођем овде к теби, ако. . . . — Немам га, бога ми, ни ја, Милоје — прекиде га Мијајло. Када су ме оно последњи пут петљали у кварту због оне крађе Мишићеве, одузели су ми све папире. Имао сам тада три пасоша, па сада немам ни једног бар за нужду да ми се нађе , . . — Е онда да идемо — рече онај други путник. Да не дангубимо, и тако имамо сијасет посла у вароши.