Отаџбина

5 06 ЧИЧА НАЈДАВ — Не тако брзо — прихвати Мијајло. Седте, браћо, по једну ракију. Дај, Петре, ибриче. Дед' бога вам сркните. — Немамо времена. Морамо хитати. Хоћемо, да будемо рано на пијаци. — Па има времена. Не бојте се. За пола сахата бићете у вароши. — Не можемо . . не можемо . . . него збогом, Мијајло, па накани се који пут амо да се нађемо. Ја сам обично у Чукаровој механи. Имам један план, ама згодан за те. . . — Добро . .,. добро . . . видећемо се. . . — Збогом, Мијајло. — Збогом пошао, Милоје. Оба путника изиђоше на капију, па окренуше друмом Београду. Мијајло Шилер стао на сред авлије, па се за њима осмејкује : — Ха .... ха .... ха . — Шта је 1 Шта се смејеш ? — упита Ђорђе. — Ова двојица мора да су где год ноћас какву бруку починили. Јес' видео, бајаги свратио да пита за пасош, а ово хоће само да, завара траг. . . Ха . . . све ми се чини, да ће скоро и овај Милоје долијати, Учестао па из дана у дан краде. Нема да који дан пропусти . . . да се одмори . , хе То рече Мијајло, па уђе у колибу да припали цигару. Петар узе тестију, да донесе са ^звора воде, а Ђорђе разастре ћилим у авлији, па се по њему опружи да се сунча. . . V. У Београду је скупљена сиротиња из свију крајева света. . . . Још није познат ни један случај, да је Србин прешао Саву и Дунав, да је зашао по Јевропи да