Отаџбина

508

ЧИЧА НАЈДАН

кесароши, логјови и они имају своје бурдеље. Ту се они забављају и веселе по своме начину, Могу свакада и добро јести и добро пити. али је за то туна и цена најскупља. Што на другом месту кошта динар, ту је за два динара. Добродушни кавеџија хоће да се наплати за све могуће непредвиђене случајеве, ако, вели, дође до одговорности. Полиција има на око ове каванице. Ни десет (( хотела" не могу јој толико бриге задавати, колико један једити бурдељ. Са тога она чешће онако из ненада обилази оваке каванице. . . И чудо — ретко их нађе празне. После једне оваке визите. на мах се број притвореника у полицијским апсанама умножи. Обично правило : госте у апс — а кавеџију параграФом по кеси Гости се сме;у, иду певајући у затвор, а кавеџија се, истина, малко л.ути, плати и опет добре госте прима . . . Беше септембарски дан пре подне, прошле године, када квартовни чиновник рупи изненада у каваницу код «Крајцаре» у Палилули. Сви гости поскочише па ноге, и полетише који на врата, који на прозор, али их тамо дочекаше жандарми и повратише на њихова рођена места. То беше све сам скитница и кесарош. Писар зађе по кавани и започе све редом питати и записивати. У једном ћошку каванипе, до врата, беше се склонио један гост, кога ми из раније у овој причи познајемо. Писар дошав до њега застаде и упита : — Зар си ти, Милоје, још овде ? — Ја, овде . . . одговараше онај гост. — Шта радиш сада. . . Вез посла а ? . . , — Није, господине, само данас нисам нашао. Мало сам се задоцнио . . Хтео сам баш сад да тражим посла. .. — Па шта ћеш овде ? — Свратио сам само да се мало одморим. Нешто ми није најбоље. Слаб сам. . . .