Отаџбина

ДЕВОЈКА ОРЛЕАНКА

Одгура ми је заплашени пук, А шлем у мене оста, ето га. Јованка. ( Маши се руком за шлем.) О дајте мени! Бертран. Шта ће вама то, То неће женску украсити главу. Јованва. Мој шлем је то и ничи, само мој! (отме му Тибо. Јованка шта је то? Рајмуид. 0<зтав'те је ! Лепо јој стоји оатни накит тај, Лер мушко срце у њеним је грудма. Та знате л како оног вука свлада, Ту љуту зверку, страх пастирима, Што крда иаша крвождно клаше. А она сама срца лавовска За вуком јурну, и из чељусти Оте му јаше које понео беше. Ма ког јунака да је овај шлем Од ње му нема досгојнијега. Тибо. (Бертрану). Несрећа нека зби се, кажи, шга? Вертран. Две велике смо битке изгубили, У орцу земље непријитељ стоји, Све до Лоаре изгубисмо већ А сву је силу сједино сад Те с њоме пао иод Орлеан град. Тибо. Заштити, Боже, краља ! Вертран, Топове Довукли тамо што их год имаде, И к"о у летњем дану што но челе Зазује ројсм око кошнице, И к'о из мрачна неба скакавци Облаком што но падну те прекриле Широка поља да их опустоше, Тако се изли облак војске сад На Орлеанска пол>а убава. Оав логор бруји потмуло и јечи Од јеке, звеке, лупе и од речи И силан Бургунд богат земљама И он је војску тамо довео, Хегенаурци, Литишци, Намирци Луксенбуржани, а уз њих су ту Отаџбина IX., 36.