Отаџбина

628

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

политичког противника глупом и лењом партизану своме. Та државне послове вал>а неко да ради, ту није лоета бити само дрекавац. Друга би ствар била да је г. Пашић ту замерку учинио Ристићевој грађевинској струци, која није умела да придобије једног тако одличног енжењера као што је наш велики Зајечарац, али он то није учинио сигурно што је знао да би му либерали одговорили са н.еговим ценкањем за једну — класу, што би данас ружно стајало српскоме Деаку. Класично је како »Радов« политички кроничар замера Ристићевој влади што пооле рата није повратила политичке слободе у оној мери, „у којој су биле ире рата". Дакле их је иаак било ? Али најкласичнија је замерка радикалног политичког кроничара Ристићевој сполној политици, за коју вели да се због ОанСтеФанског мира „бацила у руке Аустроугарске«. Та за Бога чак и политичари као што су уредници „Дар-мара® знају да је Ристићева влада пала што се иротивила аустроугарским претензијамаА што је пристала на жељезничку конвенцију ? Ја би желео видети нашег великог Зајечарца у онаквоме шкрипцу као што је био Ристић за време берлинскога конгреса, да видим да ли би он што паметније урадио. Србија беше свршила један од најтежих својих напора, беше свршила два рата, у којима је за слободу своје браће, за своју независност, жртвовала преко двадесет хил>ада својих најбољих синова (које мртвих које рањених), у којима је жртвовала цело своје имање које се крвавим знојем текло преко 50 година, и кад је са својом војском дошла до Трна и до Косова, братинска руска дипломатија захтева да Орбија напуети не само Гиљан и Трн, већ и Пирот и Врању, и целу територију до Ак-Паланке и до Лесковца, а крвничка аустријска дипломатија нуђаше да нам одбрани од Русије бар ове последње вароши и територију које смо крвљу отели, ако пристанемо да градимо своју жељезницу, што би и без тога у сопственом интересу морали радити. Као што се зна још кнез Михаило је на томе радио. Шта је могао Ристић да ради већ да пристане 1 Илп држи ли Пашић да је он био на Ристићевом месту да би оне силе, које су победоносну Русију вратиле од капија Цариградских, за љубав његове лепе браде допустиле да Србија ради што јој је срцу драго ? Боже мој, како мало памети треба па да се постане швФ опозиције у једној младој и малој држави! Али тиме нису исцрпљене све лепоте Пашићеве политичке хронике. Ево шта он вели од речи до речи („Рад", стр. 85.): „Глас о паду Ристићевог и о саставу новог кабинета, примљен ]е у народу са неописаном радошћу. Народ се веселио и радоиао