Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

633

Да стчар није и сувише озбиљна, ми би дошли у искушење да од Пашићевих разлога против уговора с' Бонтуом, које је изнео у октобарској свесци »Рада« градимо хумореску. Или зар то није — смешно, кад он каже да се уговор, који се претрссао под најслободнијом штампом, у небројено листова и брошира, о коме се најжешће дебатовало месец дана и више у одбору и у пленуму скупштине, о коме је за и против говорила скоро цела Србија толико времена, у чијем решењу хтедоше да учествују чак и дсца београдска, демонструјући пред прозорима скупгатинским, кад он каже да се тај уговор закључио тајно и брзо? Та од како је скупштине у Србији ни једно пчтање није тако јавно и тако потанко претресано као баш то питање. Или зар није смешно кад енжењер Пашић пребацује што се жељезнида није погађала по ономе закону о грађевинама, по коме се градила славна ћуприја на Љигу, или двокатна здања без басамака, и остале дике наше грађевинске струке ? Или зар није смешно кад онаке шовинисте као што су наши радикзли замерају што у овом случају несмо урадили онако како њих иначе највише мрзи, т ј. како је „обичај у другим земљама' 1 . Или зар је озбиљна она високопарка политичка изрека Пашићева по којој је Бонту био само аустроугарски пионир или агенат за проширење Аустроугарске на нашу штету ? Та да је у томе бало сенке од истине, зар би Аустрија допустила да јој се то оруђе отме из шака и раздроби за навек. Та ми смо видели кад је Бонту 'банкр< тирао, да Аусгрија није хтела да му помогне ни малим прстом својим, Лендербанком, и ако би га већ тиме спасла. Ми не велимо да Аустрија имајплатонску љубав спрам нас, али баш и ако има намере о којима говори Пашић, она за остварење њихово не би требала Бонтуа, баш ни у жељезничком питању, код свога рођеног штатсбана, који би јој далеко боље могао послужити, и који би нам тако јевтино саградио жељезницу, како радикали и не мисле да је могућно. Међутим рецимо да су разлози Пагаићеви довољни противу уговора с' Бонтуом, рецимо да то није хумореска него страшна трагедија, то што је он у »Раду« написао, али онда се враћамо на оно кобно питање : па кад су радикали тако сигурн > знали да ће Бонту онако проћи као што је прошао, и да ће његов уговор бити несрећа за Србију, онда за Бога и по Богу, што не изађоше листом из скупштине, те да напредњаци не буду у стању вотирати тај уговор ? Али која вајда сада о томе говорити ? Што би, би. Сада не помаже радикалцима доказивати да су они знали да ће Бонтуова