Отаџбина

?

ЦРТЕ С МСфЛ

вода, али, која ништа мање, вршашо под немачком заставом 1 ) мирно и спокојно своју човечанску дужност толеранције. Осим што би који потомак Периклев у набраној Фустани покушао да нагњечи жулз своме мусулманском суседу, што је иначе била ташта дангуба, јер турске „јеменлије" не знају ништа аа овај цивилисани придевак наших «стивалета, и — или што би који албанеска домобранац бацио своје рупасто џубе на сред пута, где пролажаху улицкани синови модерне Јеладе , — све ту живи и миче се у спасоносном миру, и један другомв тако безопасан, као што је лојави пилав тчрчинов безопасан плеснивоме сиру и сухој маслини грчкој. Али, толеранција, као и свака врлина има своју међу — и кад би се дрзнуо који непозвани (( франак, и да баци око на домаће ств&ри — хоће рећи жене турске, тада Османлија, који и тако има чудо мало дара за комунистичка начела, веома радо хоће да заборави на благодети толеранције, и — војна је отворена, тиха, подмукла, али грозна, права османлијска војна. То јемачно није знало оно неискусно, голобрадо Грче, које је можда и против своје вол,е осуђено да буде «јунак» ове моје причице. — Кад смо полазили из Цариграда, видео сам га улицкана и весела, како суче своје мале, црне брчиће, шећући се по крми брода, и како сева очима на онај поњавама застрти и чаршавима ограђени кут у дну крме, иза којих се скриваху жарке очи и шарене шалваре младих стамболика. Туркиње заузимл^у на броду у појединим чопорићима своја одлучена и ограђена места, и обично се не мичу отуд, док се не доконча путовање. Оне се у томе легалу своме проводе на свој начин, радом и торокањем, а наизменце ће да провири по која кроза какву случајно 1) Стаибодија назива аустриске бродове »Њемце вапор«