Отаџбина

120

КОМЕ ЈЕ СУТ.ЕНА

кога, који се сме блатом бацати на част љуб^ му ; у таком положају човек, који иоле држи на своју част, врло лако псстоје Отело; јер за цело нема ништа гадније од женске, која је пала Свет на њу прст пружа, гнуша се, презире је. Где је част у питању, ту морамо бити сви челичнога карактера. Тако мислим ја, тако мора сваки поштсн човек мислити ма да има данас много света, који то мишлење не дели... Али шта је вама, тако сте побледили? Он није знао, да ми је сваком рсчцом нож у срце забадао, да ми јс смртну пресуду потписао. „Ништа, ништа!« једва промуцам »Осећам да ми није добро — дуго смо седели « Он ме је погледао својим лепим очима, као да ми је до дна душе. доиретн хтео, и мени се учинило, као да .је мало побледио. 0 како ми је било у томе тренутку, моја Мило! — »Идите — идите, ја сам болесна лаку нсћ!« Отишао је. Покрила сам лице рукама и плакала сам Веше то други пут, како сам осећала, да сам врло чесретна, ал тај ми осеКај беше тада много тежи, много горчи. Тада сам тек видола, да љубим Светозара, ал он ми сам рече, да ме не може љубити, јер ми је девојачка част укаљана. Јер живи човек коме с;1М на груди главу наслонила и у лакоумном заносу пољупцима пољупце му изнудила. Да исповедим Светозару свој грех ? 0, не ! Човек ће се свега пре одрећи, само да не види прекор у очима онога, кога на свету најватренијс љуби. У свому болу клела сам Милана, клела сам своје лако>мље, што ме тако заведе, и опет клетве не беху од срца. Мрско ми беше оно значајно вече, и опет га нисам могла од срца клети. То двојако осећање тешко ми је мучило душу, ннсам зпала, како да га растумачим, а читаву сам ноћ пребдил ■■ У јутру рано спремим ствари и утекнем из Гастајна. Да, утекнем, јер нисам смела изаћи пред очи Светозару. За цело се он домишљао, са чега сам у ономе тренутку у забуну дошла, а и ја сам као и други л.уди ; можда ме не би толико тиштило, ако други и иомисле што рђаво о мени, ал пред њиме хоћу да сам неокал>ана. Он је посумњао, и ја сам утекла, да га више не видим, па ма ми срце пукло. Утекла сам теби, Мило, да се за које време овде смирим, а после шат ми се вишњи смилује, те се за навек смирим... Бто, моја добра Мило, казала сам ти, шта ме боли, па сад, сад ми је мало — лакше. Ал онај тсжак уздах, што јој се из груди отрже, оне крупне сузе, што јој се у лепим очима заб.шсташе, каојда је хтедоше у лаж утерати. »Мо.ја добра, моја лена Даро ! Милин је глас дрхтао, Јона је загрлила прпјатељицу и л,убила је.