Отаџбина

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНА

121

»Та не плачи, милованко моја ! За мене су сузе, а теби осмеј приличи, особито данас!« »О, Даро ! Што се на ме лепша срећа смеши, тим већма ми је жао тебе ! Ти си тако добра, па тако несретна — о, та то није право, ти то ниси заслужила ! Читаво ми је сва моја срећа "помућена, кад тебе гледам ојађену ! Али ја сам баш рђава домаћица! Место да тешим, ја те већма жалостим — манимо се тога разговора ! Погле само ово дивно зеленило, како се прелива у жестоким сунчаним зрацима, па ону ливаду, са тим дивним и мирисавим цвећем, па ону стазу — ах ! Ено га ! Како се жури ! Како је весео ! Здраво, здраво, драгане мој! .Те си ли положио ? 0, та јеси, јеси, по<шајем по твоме ходу, по иоздраву ! Оди ближе, Даро, види — је ли да је леп ? Па да га чујеш кад говори. Она је довела Дару до на крај балкона и прстом јој показа младога човека, што се стазом на једно педесет корачаји упутио вили. Дара га погледа, тргне се, очи јој се укочише, лице дс>)е још много блеђе. »То није могуће !« викнула је она. „Милан Птанковић — је ли то он ?" „Та да, мој Милан !" Мила се изненадила. „Милап Станковић, онај исти, који ме је у Бечу, онако срзмио омахнуо ! Сакри ме, Мило, сакри ме. Ја му не могу, ја му не смем пред очи изаћи ! Свакога би гануле ове очајпе речи Дарине, ал Мнлу су рзжљутиле. »То није нстина, Даро, Тебе очи варају — ти си полудела!« Мила је моцрвенила, иријатељичине речи држала је за опадаље. Дара је погледа — она је разумела Милип гњев. »Да, ја сам полудела ! Али знај, да је Милан моме лудилу повод, тај исти Милан, који је негда и мени исгим својим притворним понашашем умео тако мозак завртити, да бих и своју маму могла прозрети, кад би се она усудила, да у његов образ дирне ! Очи ме варају ? Ове очн, што су толико пута с; прозора изгледале што су вессло заиграле, кад год су ца из далека виделе — те очи не варају. Ја ти рекох, ко је он, болело би ме, да се о томе онда увериш, кад се узмораш кајати. Али ја пред њега не могу изаћи — то би било наметаље, тиме би твоју срећу помутила ; ја ћу се уклонити. Сутра, не, данас, одмах одлазим !« Она устаде. •<§■ ■