Отаџбина

122

КОМЕ је СУЂЕНА

Мила се скаменила — тако не говоре они, који оиадају а најмање је такова њезина Дара. Она јој је веровала, мржња и љубав бориле се у њезиним млађаним грудима. ЈКад нам љубав мисли, да је омахнута, један тренутак је кадар, да се претвори у најжешћу мржњу. »Опрости, добра Даро ! јецала је Мила. Неправо сам ти учинила — али ја ћу те осветиги ! и она одјура у салон... Међутим је Милан оном стазом, што води па брег па се онда савиЈе вили тако, да се улази са противне страно, од балкона, не слутећи никоје зло, пред вилу дошао. Лице му беше весело, као у свакога младога човека, који : ме отворено и с' поносом пред свакога изаћи, јер је свсјој дужности одговорло. Видео је своју драгу на балкопу — срце му је играло. Та он је знао, дг ће му се она обрадопатн, да га чека, можда и слути, да ће јој данас казати, што јој до сад није смео казати. Ушао је у предсобље. Дочекала га је собарица. »Извкните, господ1 не — госпођица — није код куће !« она беше збуњепа. Милан застаде. »До сад кисам ириметио. да се радо шалите — пе знам, шта хоћете тиме, кад сам го шођицу на бакону видео.« »И ја се чудим — промуца собарица — »али мора да се нешто страшпо догодило, јер мало час ми рече госпођица а била је врло бледа и уплакана : кажиге господину Милану, да за шега нисам више никада код куће !« »Ви сте полудели !« — он пође вратима. Соборица стаде пред 1 њега. »Ако поћете даље, ја морам звати слуге, да — да — —«■ Није могла завршити. Милан се сав уздрхтао, посрнуо је — беше то страшан удар. Да га< избаце на поље! Као питкова да избаце на поље они, које је он тако л^убио ! Појури на поље, знао је, да је невии, а није могао допустити да му се нешто догоди, са чега би могао злочинцем иостати — човек је слеп, кад га ко неправедно срамоти, II. У Наштици Узаном стазицом, што се вијугаво провлачи кроз зелене леје, искићене укусно поређаним бокорима најодабранијег цвећа, замиш-