Отаџбина

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНА

љено корача Дара. Лака јој хаљина ириљубила се витом и стаситом телу; испод провидног црног вела види јој се обилата плаад, коса, што је оплетена у две витице и у колут савијена глави на темену. Живо јој се таласају пунане груди, крупне мисли врзу јој се по главици. Она је себи пребацивала. Дошла је својој милој пријатељици, да своме јаду разбибриге потражи, а гле, она је и Милу у жалост бацила — ено је лежи у кревегу, а крај ње седи брижна јој мајка, те јој српе пуца, слушајући ћеркино бунцан>е ! Да, Мила је врло болесна. Дара побегла у баштицу цред вилом, да јој одлане. Села је на једну клупицу — беше јој врло тешко. Очи је пустпла преко ливаде, преко шуме у то педогледно плаветнило, и те лепе очи беху тако жалостиве. У њима беше онај чудповати израз, што се онда јавља у човека, кад зна да му треба нешто учинити, ал не зна што — очајап израз. Лице јој беше наоблачено из сваке црте му можеш прочитати ону тешку бољу, што мучи ову млађану душу! ,,Еј ти боже! Што си нас тако слабачке створио ! За што нам ниси једну мрвицу твоје велемоћи бар у онима гренутцима позајмио, кад нас наша пемоћ до очајања доведе те се тебе одричемо и постајемо — алочинци, или нас тешке ирилике смрве те пропадамо, а можда би још дуго могли живети и добра творити! Искушење је то? Праведном и свемоћном не приличи да куша слабијега — слабији мора поклизнути! — Себичпа сам ? Пе нисам ! Дај ми једну мрвицу твог заборава, да избришем Мили из памети сву моју исповест да његовим црнилом привучем Миланову усиомену на данашњи дочек па нек буду они сретни — а је сам доста снажна, да своју несрећу сноснм. Та ти си милостпв, па зар те пије жао опога доброга девојчета? Ако смо ми други, с којима је њезина срећа скопчана, што згрешили, за што да она пати ? Она се тако запела за својима мислима, да није чула за собом људске кораке; и учинило јој се, као да је из тешкога сна пробудише речи: »Извините!« Она се осврте, поглед јој наде на дошљака, Тешко би било погодитп, ко се већма изненадио: он ил она, »Ви овде, госпођицс Даро?« поче он, млад човек с пуном брадом, и прапилним мушким лицем. »О како сте могли бити онако не милостиви! Отидосте а ни збогом вашем познанику ! »Идите молим вас, идите ! Нагаи се путови разилазе за навек!« »0 не тако, госпођице ! Глас вас издаје да вам те речи не иду од срца, није лепо, тајите од мене погрегпку, којом сам вас