Отаџбина

124

КОМЕ ЈЕ СУЂЕВА

можда али зацело нехотице увредио. Истина немам никаква права да будете према мени поверљиви, ал у вашем понашању, које се тако брао променило, видим, да се на мене срдите, и савест би ми допустила, да се цео свет на мене срди, само не ви !» »Та не срдим се — и опет морате одлазити ! Међу нама је грдна провала, која нас дели за навек! О, како би мени милс^ било да тога нема, — али — идите, идите! Ја немам снаге да ва,м поверим, шта је то! али бићу сретна, ако се само радо сећате мене. Идите!« И Дара је окренула главу, да сакрије сузе у очима а руку је подигла и махнула му да одлази. »Ја вас одпе!] погптујем, а да бих се могао вашој вбљи противити" рече он жалостиво „случајно сам отуда прошао, долазећи од својих рођака које нисам могао обићи догиавши у Пешту. На једно тридесет корака преда мном изађе из ове виле човек, — ал' сад вас разумем госпођице Даро ! Орце се само једноме поклања а други мора уступити; кобна је судба хтела, да ја будем тај други — уступићу. Некад сам ја њему био на путу, сад ми он враћа. Грех и нехотице учињен, светисе!« »Али шта ви то говорите, Светозаре? Ја вас не разумем !» »Што се вас тиче. то сте зацело разумели, госпођице, Оно се друго тиче мене и мога пријател^а, Молим вас — то ми тек нећете одбити! — Кажите ми, где станује онај човек што је мало час из ове виле изашао?« »За име божије, шта сте иаумили? оНе бојте се ! Нисам ја од оних мало-умних људи, гпто су кадри човека убити, кад им је срећа на путу а и не тражим силом срећу, која од мене бега. Ја прешрем двобоје — лупеж само може у част поштенога човека дирати, а ја луиеже и сувише сажаљевам, и да би се с њима тући могао; овде је у пптању част мога и вашега пријатеља Милана, у питању јемојачаст!» „Али ја још ништа не разумем.« »Ја бих вам све казао од своје стране адп тешко да би то Милан допустио, па ни опда не бих смео, јер се тиче части још некога трећега створења. Годину дана из далеке Индије распитивао сам за Милана, ал не знаде ми нико казати, где је. Чим сам се од службе ослободио, појурио сам у Беч, да га потражим; знате да сам ударио преко Гајстајна и познао се о вама. у вашем друштву заборавио сам на пријатеља, на неправду коју сам му учинио. Ваш изненадни одлазак не мило ме трже, из оне лепе јаве. Потражим пријатеља. Рекоше ми, да се у Беч више није враћао. Јутрос стигпем амо, да пођем у Београд, одакле је Милан. Овде, идући од