Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

143

меног лирика. Сад имамо да забележимо још један нроизвод његовог необичног ретког талента, да ирикажемо још једну песничку збирку : т.РоиИ ћ ЕтогтЛи« (Пут у Елдорад) Уметнички индивидуалитет Јарослава Врхлицког засијао је најновијом збирком песама: » Пут у Елдорад « опет у пуној снази' Ова збирка придружује се онима, у којима је запевала његова душа, пуном, соиственом снагом. То је опај меки, тужак појета, који огревајући се на сунцу среће, осмејкује се и радује, »но не на глас, но му се само душа смеје«, а на свет погледа тих и умирен. У прологу вели; „моја душа љуби и верује«, а на другом месту: има учеш^а у овачем, љубав ка снему.» 0 тога гледишта он посматра соет, размишља и пева. После оне борбе, после туге. бола и плача који карактеришу прве збирке његових песама, долази нам тих и хармоничан са речју : »опроштење« на усннма и с погледом ксји изјављује сажаљење Ко је посматрао цео душевни развитак Врхлицког, на тога дубоко утиче онај сјај чиста хуманитета, који је нашао у њему тако гањавог трубадура. Из почетка орао ко.ји бије крилима, и коме је цела васељена мала, који гогори одушевљено ка свеколиком људству, и у дневпом раду и у ноћмом бдењу, тога за зрачак лепших му дана — измирен сада са животом дреши својој душн крило оде, страхом се ућути и пода се дугој, тешкој тузи и вели : Јеп јеЈпе (1ибј ШвУш ћуМ а V вшгИ гисе верпи га(1 ! (Кад бих могао да будем срећа једне душе, радо би, умирући склопио руке) Онај, који је достигао цељ свију жеља, ступио је у исто време на праг резигнације. Али како је красна резигнација Врхлицког. Он се од људства враћа човеку, од оде песми. »Од обимне химне Бетовена, која пуна муња војује с боговима, враћа се душа натраг, на онакве тонове, као што звонише над колевком са мајчиних усана. А од оргије, која лева пун пехар вина на наге дражи веселих л№на, враћа се детету у крилу материцу и опет познаш, где је права појезија. Од идела враћаш се и грлиш свету материју а кад си погледао у пропаст, у којој се таји истина, враћаш се поплашен првој басни о изгубљеном рају.« Тако говори сопствена душа Врхлицког. Човек почиње сновима и скепсом, а ако хоће да буде срећан, мора да се помири са животом и да му се радује. Њежна, сањањалачка душа тражи ублажење, упоран, силан дух би савладан.