Отаџбина

148

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

новити, да за писца ништа нијо пријатније до сазнања, да ов није радио забадава за науку, и да ће други можда бол>и и вештији, истрашиоци и зналци ствари оценити допуиити и иоправити његон рад. А мој опис додирује тако важно, суштаствено питање историје српске књижепности и развитка српског књижевног језика, да су сваке приметбе о овоме предмету драгоцене и добродошле Од свију горв нобројаних чланака најважнији је и најпотпунији чланак Н. А. Попова, који у новоме свету представља нама радњу првих руских учитеља у почетку XVIII века, кад су они дошли у српске земље, да оснују и уреде школе. Морам да признам и то, да су ариметбе мојих рецензената често тако противоречиве једна другој да ја све више и више долаеим до убеђења, да се нисам »огрешио о Вука« као што се изра8ио проф. Вуловић, (Отаџбина св. 37 стр. 155 но сам изнео или истину, или сам близу истини. Наирим. један од рецензената криви ме за што сам наавао Вука Караџићз патриотом кад је он ио његовпм мишљењу. »уневши у српску књижевност Фонетички правопис«, издао свој народ не само с тога, што је нрекинуо свезе са историјом, него и с тога, што је пречио осталим Оловенима, да дођу до лаког иознавања српског језика, што је изазвало удаљење Срба од њвх (Русв, Филол. Вфсти, за 188? год књига 1 стр, 147) а други као што напр. г. Свет. Вуловић нису задовољни што ја мислим, да радња и реФорме, које је Вук извео, нису без мана, и што ја »е признајем да је Фонетички правопис и примена закона : ииши као што говориш, најбоље и да се они могу тако високо цепити, као што су то многи радили. За науку важан је хладни, строги, непристрастан и самосталан суд. Али пошто је сваки писац и научењак пре свега личмост, природно је, да. он може унети у свој спис нешто туђег нешто пак свог личног елеменга; можда ће се у његовом раду наћи и његово осећање извесног тренутка. С тога је без сумње аадатак критичара, да се оч узвиси над писцем тога сииса који оцењује да пе би био његов с^д субјективан, јер иначе критичар не може дати свог поузданог суда, он мора да пажлзиво и свестрано проучи изворе самог списа, које се оцењује Молим, неке ми буде дозвољено, да у самом почетку овог малог мог »одговора,, рекнем још неколико речи. Чим је моја књига изатла из штампе, примио сам неколико приватних пиоама и од српских, и од руских научењака, у кошма ми се примећује, за што нисам у спису оцевио наравствену, моралну страну личности Вука Караџића. — Истина је, ја сам брижљиво избегавао све, што би ме могло побудити, да изнесем свој суд о њему с те стране, јер све,