Отаџбина

12

АЛЕКСАНДРИ.ЈА

дом колико су руке, бранећи се од те досадне живпне. То нису наше етидљиве мухе, што кришом пецају људе, ове наваљују са свим срчано иа наше лице/и срде се као зоље кад се бранимо од ших.. То долази отуд шго се Арапи нигда не бране од њчх ; они спавају мирно, а мухе им на лпцу у гомилама држе обед. — Особито су облапорие иа дрл.аве очи, којима је Мисир богато спабдевен. Арапи мисле да мухе чисте оболеле очи, па их пуштају стрпљиво, да врше свој целонити рад, — шта впше ни малену децу не хоће да бране од њих. — Европл.аии се нстииа грозе од оте живине јер знаду да муха може својом сисанком да окужи здраве очи, алп Арапи не хоће да верују и ту (( Франачку" предрасуду... Како је Александрија од вајкада била посредница трговине између истока и запада, то се источни становпици шезини, пролазећи мимо нас, мењају као слике у калејидоскону. Слуге ппжега реда, мушке и женско, већином су црнци из Судана. Многи су купљени и позније, кад је влада забраннла продају робова припознати као својина њихових господара. Миоги су слободни, служе за илату и мешају се брачно са Арапима. Зарад те смесе боја александријских Арапа прелива се од белога у црно, кроза све мрке пијансе. Напротив су Сирпјанци, настањеии у великом броју, махом белолики, а њихове жене необиччо беле коже, која у црном свиленом покривалу то више одскаче, могу се сматрати као прототип кавкаске лепоте. КоФте арапске., који се. будући хришћани, мешају с овима, престављају смесу ових двају тинова ; о њима се може рећи, да нису ни црни ни бели већ што се у нас каже „црномањасти." Осим ових виђају се скоро сва источни типови у граду : од белоликог Персијанца с високом црном шубаром, до Етиопа, што му се лице такмичи са скоро очишћеном ципелом. За пакост се овај последњи најрадије облачи у