Отаџбина

александрија

13

бело рухо, јемачно у жел>и да уздигне што више своју екоотичну лепоту. Јесмо ли ее, драги читаоци, доста ирошетали по Александрији ? Лко јесмо, добро смо учинили, јер тога лепога града није више, разорила га срџба притиснутпх и злостављених урођеника. Од како је Фелах створеп вазда је мој ао иогнути шију испод туђег бича ; Грцп и Римљани, ПерсиЈани Мамелуци, и Турци господарили су на измеице у доњем Мисиру. Народ је трпио тај бич, ваљда за то, што је био освештан у Меки, али кад виде. да му европски (( неверник м поче господаритц по кући, он се ево први пут миче, да се опрости његовог господарства. Араби-паша је у неку руку, што су Абд—ел — Кадер и Шамил били своме народу, па је сва прилика, да ће свршити као они двојица, с том разликом само, што је најпре могао де се освети неизбројним европским колонистама. Гледао сам ту скоро бесне господаре, како беже испред пожара и траже спаса на бродове, а кад су срећно добегли, сетшне се да немају — хинтова ? не ! да немају — преобуке. Од читавог европског краја остадоше 2 — 3 банкирске куће — одбранила их је шака наоружаних Срба. Од вајкада држе новчани заводи, и велике трговачке куће у својој слунсби по којег наоружаног Бокеза (Из Мајина и Паштровића) за чувара. Кад је Арабипаша иза бомбардања почео да новлачи своју војску из Александрије и дао налог да се европски крај сажеше, ови се беху прикупили у мале чете и брањаху оружаном руком Банкарске куће, где се беху склонили несрећни бегупци, који не имађаху више нигде спаса. И ако Арапи пресекоше воду, а пламен са свију страна загрозио, они издураше на своме месту све док се нису искрцали европски војницп. Ваља се поносити јунаштвом тих супародника наших али сажаљевати их, што немају