Отаџбина

202

СТВАРАЊЕ И САМОПОСТАЈАЊЕ

смислу као генеалошку јединицу, произашла од једне особене Феле монера. Тако н. пр. ми узимамо да је једна извесна Фела монера заједничко порекло кичмен.ака, друга опет Фела ззједничко порекло целентерата а трећа Фела монера општи стаблени облик дијатомеа итд Даље, но нашем мишљењу врло је вероватно да сваком овом стаблу или Филуму из животињскога и биљнога царства одговара по један особени стаблени облик монера, из ког се облици разниг горњих стабала могли развити. Међу тим могућно је да су све ове рааличите монере ову њихову разноликост задобили тек диФеренцирањем из једног једитог заједничког исконског праоблика монериног. Запитамо ли се у чему се ова разлика може састојати, онда је за цело не можемо у чему другоме тражити до једино у малим фнним разликама у хемијском саставу, којима је међу тим баш беланчевина врло богата. Можда су врло сићушне разлике у количинама основних материја, нарочито угљеника, а можда и неприметни додатцн сумпора или ФосФора или других различитих соли, главни узроци који условљавају Физиолошке разлике код различитих монера а тиме и ону разлику, која се носле јавља у појединим стаблима организама који отуда непосредно произлазе. Износећи овде први пут наш смели покушај да оснујемо једну хипотезу у аутогонији или самопостајању са свима њеним најопштијим осповним начелима, знамо врло добро каквој сеопасности ивлажемо, претресајући једно сасма необрађено поље познавања природе. Осим тога ми мислимо да је свакоме дужност покушати е да ли није могућно испунити празнину, коју сви осећамо да постоји између опште примљене Ка.птовв и Лаиласове теорије о развитку земље и исто тако важне Аамаркове и Дирвинове теорије о развитку организама. Шта више ми мислимо да ће наша хипотеза о исконскоме постајању бити сигурна ћуприја између ових двеју теорија и да се само њоме могу испунити све празнине, које постоје између органске и анорганске природе. Пре свега ми полажемо особиту важност на право оцењивање оних најпростијих и на.јнижих организама т царства протиста, који још нису дошли ни до тог ступња савршености да постану једна права ћилмјца, и који нам међу тим и данас још пред нашим очима развијају слику једног нотпуног хомогеног организма без структуре и без обличја, без икаква трага од диференцирања, као што су н. пр. Рго^о^епеа и Рго1атоећа, или нам, као год ризопода, представљају слику таквог једног организма, код кога се цело тедо састоји ис сасма хомогене иротоплазме, која међу тим има још и ту способност да од себе лучи најкомп/шкованије и