Отаџбина

СТВаРАЊЕ и самсшостајан.е

201

индивидуа почиње раздвајати у два или више атракцијоних центара, и отуда распадање јединке у више других јединака, отуда плођењедељењем. Пошто наслеђу овога организма на супрот дејствује уплив спољњих околности у виду прилагођивања , и пошто се монера у току многих генерација лагахно и постепено овим новим условима доиста и у неколико прилагођивала и диФеренцирала, постала је тим на послетку способна за даљи развитак. Када се услед поступног диФеренцирања из једне просте монере образовала с поља плазма а ианутра јадро, кадаје из хомогене цмтоде постала права ћелијца онда је тиме већ створен импулс за даљи органски развитак у бескројне разнолике облике. Даље, ми узимамо да тако звани ћелични оргапизми, како оии који се састоје само из једне ћелије тако и они из више ћелија, нису спонтано , то ће рећи аутогонијом постали, него су се тек доцније развили из самониклих монера, пошто су ове већ диФеренцирале у плазму и јадро, дакле из индивилуалисаног кубленцента беланчевинастог јединења, на ком ни трага није било од икаквог диференцирања. Многе генерације монера, у облику протамоеба, могле су иљадама година пробавити у исконскоме мору не мењајући свој облик нити своју беструктурност. Тек пошто је разлика у спољним условима за живот, којим су се хомогени организми морали прилагођивати, доста знатна била, могла је онда и разлику у унутрашњости монера изазвати. Врло је вероватио, да су се најпре из појединих монера, у којима се гушћа средина одвојила у виду јадра од околне жиђе плазме, могле тек развити органске индивидуе од једне ћелије. Тек доцније од ових организама од једне ћелије могли су се развити оргавизми од више ћелија, и по тиме, што се дељење, којим се ови организми плоде, по кад што непотпуно извршивало тако да се продукти деобе нису одвајали, него су и даље сстајали у унутрашњости јединке и тако пачинили најпростију индивиду у другога реда. Пошто су поједине једнородне ћелије или индивидуе првога реда, које сачињавају ову индавидуу другога реда, даљим развитком диФеренцирале, и у борби за опстанав а по законима природнога тарења све се већма усавршавале, те су отуда постале тада нове индивидуе вишега реда, које се опет међу собом могу сложити правећи нову индвиду у новога још вишега реда. итд. На послетку ми сматрамо, да су сви облици данашњих организама, као и оних, који су већ изумрли, потомци малог броја различитих монера, и да је свака група дашњега органскога света, група, која се још обично зове стабло или Филум узевши га у -