Отаџбина

606

КЊИЖЕ1ШООТ

њено рођеио срце а нема ко да га одбије. Овет се преврнуо, она стоји стрмоглавце . . . »Шта дремаш, рђо , кад ја заповедам? зар хоћеш да те Бог убије?« — продере се она у том отраховито мучном, очајном расиоложењу на Петрију. »У њепој глави укрштаху се разнолике, чудновате мисли, беше јој тешко као да се цео свет на њу навалио, а сан бегаше од њених уморних трепавица. Она би тада »турила главу и под воденички камен, па да заспи, ма и мртвим сном али — залуд! . . . »На један пут њој се нешто преврте у грудима. Оа свим изпепадно а бескрајно силно зазуја нека хришћаиска жица у њепим грудима . . . „Претрија, иди спавај! Петрија, сестро! опрости ми« — беху прве речи хоје је изговорила од како је у ђедину кућу дошла, прве благе речи после оне чудновате револуције, која се те ноћи у аеној души свршавала. Пошто је се нагрлила Петрије и најецала на њеним њедрима одлази она на ђедин ираг, и ту га на коленима дочека преклињу1ш га да јој опрссти. Старац се још држаше лекарске улоге, али виде да већ није потребе, да је Анока издравила, и за један тренутак остави своју улогу, расплаче се као дете, пол>уби је у чело и опрости; а одмах за тим видимо Аноку где као кротко јагњенце иде за 1)вдом и ради што год јој он заповеди: коми грах, полаже кољма, полива свима да се умију, па и Арсену, који као да је на деветом небу: »Ама како то поливаш? Све по запонцима« «Не Ке, неће!« опа му левом задиже рукаве а десном нагиње врг и полива." — Као што видимо ђедин лек учинио је своје: горопадна и обесна Анока постала питома, кротка и послушна као јагњенце. У овој приповетци приповедач је зише но и у једној другој додирнуо се сеоског живота. Он нас уводи у кућу једне велике сеоске задруге и даје пам прилике да уживамо у посматрању ових патријархолних односа у њој. Старац ђедо прави је апсолутиста у овој задрузи, његова се вазда без поговора слуша, сви показују према и-ему пеко страхопоштовање , свако се чува да га што не паљути , поштујући у њему, вољно и без икаква притиска, старешинство које му дају године, а с њима и искуство. Он оиет са своје стране био је прави отац, он је се бринуо да задруга процвета, да се слога и љубав негује међу задругарима, да свако чељаде према својој способностм ради, али и да сербез проживи. Доиста, мора се признати, да је Лаза овде показао пуио вештипе кад је са тако мало црта умео дати тако лепу скицу једне од најленших установа нашег народа! Па како је красно изнесепа она љубав Арсенова према Аноци! Човек чисто да гледа каквог заљубљеног ееоског кићу. Лази је испало