Отаџбина

ки ижевност

1,05

на поље. »Чекајде ти кћери ! викиу он необично'јасним гласом«. Сви се тргоше. Тим истим тласом настави : —Ти синко... с тобом чујем.. теби је са свим неправо у мојој кући и код мог народа —.... Ја не ћу то док сам ја жив ! Не дам ја, да је моја кућа ма за које моје дете робија .... Чујем да ти ове жене (он брадом показа пут кухиње) . . . да ти се ове жене натресају и пакосте ! Ал' ја сам овде господар !! « Анока виде нешто злобно на ђедином сбрчканом лицу. И поред мржње, опа први пут осети неку бојазан. »Тебе све иешто задиркују. Све би хтсли да ти за њих све ринташ и радиш. Као да си ти дошла из неке голе ку11е. — Он се начини тако неспретпо љубазан и нежан, да се Аноцн поче коса дизати на глави. — »Ал'ја то не дам. Ја сам стар и немоћан, и тешко ми је самом дајанисати у толиком народу. И ево не ћу више, ја сад... — Лице му се избечи. а успе му почеше дрктати. Он почс страшно и промукло викати. — Свима вама, слушај и ти, Радојка ! (жена ђединог старијег брата) и тл, Благоје и сви остали. Свима вама и вашим женама заповедам, да у свему, слушате ову овде - руком која цепти као прут показа па Аноку — и не ћу ништа да ми ради, у кући, да не упрља господске руке. Ни вина да наточи ! И убио га бог, који је и за шта не послуша, или је и најмање у чем увреди!« — Ето, тим начином, тим речима у којима ни једне окорне, ђеда је постигао што је хтео, излечио је Аноку. Истина, он је није грдио, није јој ништа пребацивао, није јој рекао ни једне окорне реч& ; он ју је тобож бранио и грдио остале што су према њој неправичпи; а*и, она мина на старчевом лицу, која Аноци косу на глави подизаше, она неспретна љубазност и нежност његова према њој, она горкч иронија, у којој он заповеда свима да је слушају и да је штеде од рада, да не упрл,а господске руке, — све је то показало Аноци с једне стране како је до срца увредила ђеду својим понашањем, а с друге, то јој је показало као у огледалу сву ругобу њене размажености и обести, — Речи ђедине, за онај моменат, потресле су Аноку у дубини њене душе. Страшап и ужасан бес раздираше је. Као помамна улети женама у кухињу: »Јесте ли чуле, ви\ — Ја хоћу сад да ми се простре под липом. Хоћу ћедино шил.те, Благојев губер; и хоћу ти Нетрија, што ти је брат на робији, да узмеш подупирачу, па да растераш кокошке са липе и да сву ноћ стојиш више мене. А ко не послуша — »убио га бог!« еј. бре, јесте личуле?« Наместише јој да спава. Али — њу надимаше беснило, она не могаше свести ока. Она осети тада неку само!>у, »она беше на босном коњу без узде, на лађи коју љуља ветар а крманоша нема, на љу кидише бесно и