Отаџбина

6 ЈАКВИНТА Не, ваша срца нису камена ! Ја видим ево како ћутите, Несрећу моју осећаге ви ! И нашто вама живот, моја крв ? Да ли на душу да је примите ! Шта скривих вама кажите ми сад? Ил' пустог блага можда хоћете? О, ја га имам, поклонићу вам И више, више, него Јаквинта, За ово дело што вам обећа ! I Разбојник. Жалосно здраво жалосно! Ама опрости. Ми смо само извршиоди краљичиног закона. Доброслав. Њеног закона? Она вас лаже, нпје закон то, Беснила њеног то је само ћуд! I Разбојник. Закона ! Закона ! Или како хоћеш, тек ми морамо. Држите га! (пођу да га ухвате) Доброслав. (отима се) Даље, зверови ! Недотичите руком крвавом Онога, који је круну носио! I Разбојник. Којешта! После Јаквинте, мождаћуија крупу понети. Храбро јунади ! (хватају га за рамена) Огањ овамо. (увуку га у ћелију) I Разбојник (из ћелије) Тако! само га добро држите. Јошт мало па смо готови. Небој се, светли краљу! Онај који је круну нзгубио нека нежали за очима. (Доброслав јаукне) I Разбојник. Сад смо готови, пуштајте га (излази на сцену; Добр' сла«. (За њим излази и хвата га) Зликовче! моје очи! I Разбојник. (отисне га од себе) Даље. слепче, Бесниш, као да смо ти живот узели? хе мој брајко, и то бих волео него ли вешала, која млоге очекују. II Разбојник. Хајдмо ми смо своје свршили ! ( 0 ду) Доброслав. (сам) Светлости! Светлости ! Појава IV (Тамничар улази) Тамничар. 0, јадпи краљу ! Доброслав. Шта ћеш ?! Ја идем сам,