Отаџбина

ЈАКВИНТА Појава V (Јаквинта, сва разбарушона улети унутра) Јаквинта. Опаси ме, оче ! Доброслав. Јошт један патник ! Од кога бегаш? Јанвинта. Од себе саме ! Оче, спасавај ! Бегам од своје страшне прошлости, Од живих људи и од гробова, Што мрачна недра отварају сад ! И мртве сенке амо пуштају Да побеђеном прошлост клзују ! Бегам од деце, од свог порода, Од дана, свега — бегам од себе ! Доброслав. Збори, ко си ти ? Јанвинта (у беснилу) Тгут ! Не спомињи мога имена Доброслав. По гласу судећ' ти си жена ! Јаквинта. Жена, без крупе, без свог престола! У сред холује нада срушених Земља и небо потресају се Чујеш ли како грме облаци К'о вечна труба суда страшнога Ричући за мном : То је Јаквинта! Доброслав. (пзиеиађ.^н узвикне) Јаквинта! Ха, страшна зверко. нашао сам те Отет ми пе ћеш моју освету, Коју сам за те давио спремио 1 (хвата је) Јаквинта. Доброслав?! И он?! Црна судбино ! Престани с твојим страшним сенкама Не, ти мене смеш руком дотаћи ( 0Т има се) Шта хоћеш са мном? Доброслав. (хвата је за гушу, давећи је) Очи моје ! Живот мој ! Јаквинта. (јекне) Ха ! (издане) Добросл ав. Умри, крвницо ! Осветих себе, сад сам умиреп ! ГГојава VI (Партеннје дотрчи) Што видех сад ? 0, мајко Божија ! (споља се чују добоши и трубе)