Отаџбина

26

РЕМОП,

ОД МАРИЈА

ИШАРА

— 1Иј°Р конте — рече му један стари сељо где нађосте тако лепе мале ћирице ? — Ако хоћеш даћу ги их да ти беру трешње, чича Педрино! — Ах дијо санто, бојим се боље би умели јести но брати. Пего ако допустите, шјор конте, донећу им сутра једну котарицу трешања! Донеси, чича. добро ћеш нам доћ'! Девојке су се церекале као луде, па стадоше говорити наречијем миланским. Ништа слађе од њиховог торокања. Успут наиђосмо у једну алеју багремова , који баш беху у пуном цвету. Оне су скинуле цвет са сваке гране коју су могле доватити , па нам стадоње бацати багремово цвеће у лица, још су се смејале тој својој пакости. То беше налик на наше прво гледање, и та мисао дође у главу и нама и девојкама. — Ми смо у Бавену ! -— викну Мабел. И обе стадоше мене засштати, вичући. — Удри, удри, предајте се! Али сад сам се ја бранио, и то беше страшна борба КЈЈа није престала док смо год имали те цветне џебане. Ми смо тако потресали кола да је гроФ, бајагп љутито, викнуо — Море, ћирице, какво је то владање? Знале ли да ћу вас исгерати из службе? — Ако ће. Ми ћемо стати у службу код гроФице! — Дабоме, ја вас примам , удрите ви само ! — Оно за невољу — пришану ми Стеван језујитски — шта велиш, могли би их и ми узети у службу ? — Па то је отворена буна — рече гроФ — Ама ми ћемо се изврнути, сер Џорџе! — Богме ту ја не могу помоћи — одговори овај смејући се — оне су ме заћориле, па не могу да нађем где ми је ни мој очински ауторитет! Срећом бесмо већ ирошли алеју.