Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШЛРА

25

— Јесмо, јесмо — одазваше се оне једногласно — Ол рајт (врло добро!) И ми се кренусмо. Стеванова прнповетка и оно што он беше из ње извео беше ме тако збунило да ми није било ласно близу Маре. Она је седела баш спрам мене и ја неколико тренутака нисам смео да је погледам. Послј торокања мојега пријатеља, бојао сам се да не видим намрштено лице или презриви осмејак. -Ја не знам да ли је Стеван погодио моју бригу, тек он се саже к мени па пришану — Та погледај је, срце моје, како се блиста. Изгледа да има крила, и ако је ти не прнвежеш каквим концем, она ће просто одлетети ! Ја подигох очи. Има право угурсуз. Лице Марино беше безгранично весело; она беше на част пролећу и љубави, она скидаше коперну са будућности, која ми се осмејкивала. Никад је нисам видео тако лепу. Њен поглед срете се с мојим . почиваше на мени дуго и ја у њему прочитах нежности, које ми продреше до у саму душу. Морао сам да окренем главу на страну да сакријем сузе радости које ми тај њен поглед натера на очи. Ах не беше више сумње да и она мене воли. Лх, у том њеном погледу нашао сам срзће за цео свој остали живот. ■Ја бејах толико занет да сам се бојао не ћу умети сакрити своју срећу; за то сам ночео да говорим о свему и о свачему, да поздрављам сељанке које смо уз пут сретали, да отпоздрављам сељаке вичући им гласно (( ћао !" (покварено зс1пауо, роб, слуга). Тај напад беснила прплично је личио на велику веселост. У осталом ми смо на нашим теФеричима увек били таке веселе лармаџије, те за то моје понашање није никог увредило. ГроФ је често заустављао кола да проговори по коју реч са гдекојим сељацима из околине, који су га просто обожавали са његове љубазности на спрам свакога.