Отаџбина

32

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИЦЈАРА-

да у срцу осећам силну снагу и чврсту вољу да је заслужим , да јој посвећујем своју душу, и д а ће од сада она бити мета мојега живота, па ма где она била. •Ја се утврдих у својој одлуци видећи како ме она пуна вере гледа. Сада сам читао у њеним очима као у каквој књизи, и не могах појмити како сам тако дуго могао бити слеп код очију. Сада се сетих хиљаде ситних знакова нежности у које ја пре по мојој плашљивости нисам смео да верујем. Стадох себи пребацивати што до сад нисам признао шта ]е и како је, бојах се да ми не пребаци да сам равнодушан. Кад смо се вратили у дворац , сирота мала Мабел имала је главобољу, тако јаку, да је морала одмах лећи у кревет. Мара оста код ње. То вече једва ако сам је видео да прође. И тако сам на силу морао да чекам са својОхМ исповешћу још двадесет и четири сахата. 17. Сутра дан Мабел уста здрава и весела. Тај дан био је за ме врло буран. Благодарећи инглеском начину васпитања, девојке су ишле с нама, са Херијем, Стеваном, и са мном на наше екскурзије, које смо ми врло често градили не распитујући много ни куда смо ишли ни којим путевима. И тога дана одосмо још ггре доручка, јер Мабел није могла дочекати прилику да се истутњи за синоћну главобољу. За ме те шетње беху велика радост, али данас волео би да, с-ам остао на само с Маром. Али нисам имао куде, у осталом као њен СауаНеге зегуап^е бејах сигуран хиљаде срећица заљубљеничких. Ја сам је придржавао када стаза постајаше стрма, уклањао сам чкаљ и боце са њеног пута, помогао сам јој да се пење уза стење. Стеван је чувао малу Мабел. Детињски смех хорио се чим наиђемо на какву нову тешкоћу. Обично смо се враћали натоварени китама пољског цвећа које нисмо увек брали без