Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

опаснооги. Тако се десило и данас; један цветак црвенио се као скрлет из пукотине једне стене. Ја се успужах као мачка да га узберем, али када сам то постиго, ја тек онда видех да ми нема ласнога поврагка. Беше страховито стрмо. Срамота ме да викнем кога у помоћ, а смешно би било да останем онако прилепљен уза стену као какав гуштер. ,Та се стадох спуштати ризикујући десет пута да се откотрљам у бездну. Када стадох ногом на земљу видим Мару бледу као смрт од ужаса. Једва сам имао каде да је предржим, јер она ггосрну. Она беше наслонила главу на моје раме и једва чујним гласом изговараше. — Није ништа, није ништа, не плашите се! Те њене речи натераше ми сузе на очи. ГГроклињах сам себе што сам је тако уплашио. — Опростите, опростите! — викнух као изван себе. Једна моја суза кану на њен образ. Она сва задрхта, устаде, погледа мп право у лице, и занесена једним инстинктивним покретом, убриса ми сузе. У овом сведочанству њеног саучешћа беше толико невиности, да нико од нас и не помишљасмо шта се иза тога крило. У стидљивости има по кадшто толико дрскосги да насмеје анђеле , али никада да их забрине. — Вило па и и прошло — рече она ■— видите, сад ми је са свим добро ! Да за нама није ишло наше друштво , пао бих на колена пред њу. — Какав смо страх пре-трпели! — рече она смешећи се — закуните ми се, да се више не ћете излагати таквој опасности! — Заклињем се! — Па да је за што не би човек ни жалио него због једног цвета! — Знам, али ви рекосте да је леп. Отаџпина ХШ. 49.