Отаџбина

ВУЈИНА ПРОСИДВА

423

11огг Мића поче, онако из далека. казивати за што је дошао са својим синовцем. Рече како је Вуја вредан, како зна и занат, како је дошло време да се и он окући, и још којешта — што се год могло рећи у корист Вујину. За тим упита Вошка: шта он вели и може ли што бити од тог разговора ? Бошко мало поћута па рече: да све верује попу као свом познанику и добром пријатељу; да он не налази момку мане; да се могу баш и опријатељити — само ако и Стамена буде вољна. Вуја слуша тај разговор, а пробија га зној крупан као грашке. У том се помоли домаћица на врата кутња и рече да је вечера постављена. Бошко и гости уђоше у кућу, где их чекаху остали кућани. Седоше сви за вечеру. Весео поп, шали се с Бошком, задиркује домаћицу, Стамену, онахе.... Вуја само ћути. Нуде га да једе, а он се ни руком не маша. Често се осмешкује; ни сам не зна за што. Учини му се, да је на Бошковој глави попова чита, а на попу домаћичина конђа. Учини му се да су за сопром час све саме жене, час све сами попови па чак и Стамена под читом и с брадом!... Буде му здраво смешно, па се смеје! Поп мало — мало па тек помркне очима на њ! а Вала, брате, требало би ово и спавати! рећи ће поп Бошку, кад су већ вечерали и доста се нашалили и разговорили. — Сад ћемо, попо ! одговори Бошко па се окрете шћери : Намести попи и овом пријатељу доле на чардаку." Стамена запали зубљу луча на огњишту па оде да иростре гостима. Вуја ее мало промигољи, зевну једном — два, као човек кад чује да спомене спавање, па тек завара очп попу и домаћину, устаде полако и изађе на поље. Поп и Бошко занели се у разговор па и не опазише — куд се дену Вуја.