Отаџбина

38

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

— Маро , тако ми уопомене на своју мајку , ја сам слободан ! Али... — Поверите ми све , ја морам знати , јер ме ваша брижност просто плаши, — додаде она видећи да се устежем. — Ах, Маро, моја душа нема никакву тајну да крије од вас. Како сте могли и помислити да ја другу волем?... Што нисам раније проговорио узрок је у томе што нисам смео да верујем својој срећи... Шта сам вам могао казати ? Ја сам вас из далека обожавао, али нисам смео ни помислити да вас заслужујем. Ваша слика беше ми уоквирена рајем мојих снова ; тек ми је од јуче свануло, и од јуче очекујем тренутак када бих вам посветио цео свој живот. Судбина је учинила, Маро, да ја вама нисам прилика ; ја немам родбине, моје сиромаштво стидело се вашег богаства. Ја знам како се суди у свету који срце ни у што не зарезује, за то се не могох усудити да помислим на просидбу. И ја бих за навек ћутао, ја бих V самоћу сакрио своју тугу за срећом које не бејах достојан, да ми ваша љубав није заповедила да проговорим. Сада, Маро, сада смем рећи да вас волем , верујете ли ми?— Верујем, Ремоне. — Праштате ли ми ? \х, рече она уздахнувши и пруживши ми рукузар треба то тек да кажем! Јесте чули, човек који никада није овако био пијан од среће, та није ни живео ! •Га испричах Мари моје несрећно порекло, моје дедињство. моју невољу. Она ме је слушала , а очи пуне саучешћа., беху јој се чисто припиле за моје усне , а када дођох до смрти моје мајке, оне ме узе за руке као да хоће да ме брани од тако тужне успомене. — Ето, Маро, шта сам морао претрпети. Ето какве провалије беху међу нама. Ја бих се Схматрао за злочинца да замутим ведру срећу ваше младости. Али кад