Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

39

ме ви волете, ја ћу, заклињем вам ое, посветити део свој живот тој љубави, која ме уздиже и оплемењава, ја ћу радити да заслужим тако славно име , са којим ћу се смети вама приближити. Сада знате све, Маро -Ја вам дајем цео свој живот. Примате ли га ? Она је одговорила тако слабим гласом да сам једва чуо <( примам в . Али она скиде с врата ону малу медаљу Мадоне дел Монте, коју беше добила у цркви па ми је даде — Добри попа — рече она — како ми је право прорекао ! У тај мах сгиже Мабел; она не хдете ни да ме погледа, изгледала је зачуђена што ја са свим мирно стојим. — Мара је загрли и стаде је љубити. Мабел помисли да је то нов излив очајања па је стаде тешити — Јадна моја оејо, ти ћеш га већ заборавити. Јеси ли му барем све казала ? — Јесам, јесам, казала сам му да га више не волем, одговори Мара блажено осмејкујући. Али ти , ти треба мало да га волеш место мене, је ли ? — Шта?!... Ти си му опростила?! — А зар ви не ћете такође да ми опростите — рекох ја са свим покорно — бар њој за љубав ? Мабел разрогачи очи не могући појмити толику слабост. Мара узе њену руку те је положи у моју у знак помирења — Марим ја — рече Мабел побеђена — али све једно, то остаје врло ружно што је он урадио. Јер шта би било, да сам ја у разговору с тобом, а не слутећи да он зна инглески, казала своје тајне ? И ако смо ми често и дуже остајали у башти, опет сада похитасмо у салон, да се не примети што нас нема. Од како међу нама беше једна тајна, постасмо плашљиви. Међу тим Мара није смела да се покаже у друштву рад својих уплаканих очију , она побеже у своје собе.