Отаџбина

40

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИША.РЛ

При растанку рекла ми је само збогом, али ми је руку пружила тако својски као да вели (( Ми смо своји за навек, ја имам вере у вас". Има радости тако дубоких да пред њима ишчезавају сва одушевљена обичнога живота. Ја бејах замишљен, и и чинило ми се да ме више ништа. не везује за ову земљу; моја душа бегне се вијнула у високе појасеве вечне љубави и вечне доброте ; у мени је кључало свом снагом све што је добро, истинито, лепо. Љубав, зар то није дах божанства, који прелети преко наших срдаца? Ја пребацивах себи младачке погрешке. јер жел>ах да и ја њој донесем тако девичко срце као шго је њено. Озбиљне и слатке мисли беху ме обузеле ; од сада нисам имао да се бринем само за се. На мојој души беше један свети аманет; једно невинашце беше ми поверило своју срећу, ја за њу бејах одговоран пред самим Вогом. Младости . љубави! Јесте ли ви доиста помрли и сарањени као што се на сав глас проповеда и у толиким песмама певука? Је ли могућно да је природа тако осиромашила да више не може да створи ништа друго до покварена срца ? Ја често размишљам о тој општој кукњави , и налазим да је то просто ћудљивост књижевне моде , и то ћудљивост наша, Француска, јер су Немачка и Инглеска давно раскрстиле са том књижевном модом. Теоретичари бесконачности, Немци прокламују поб^де духа над материјом и јединство човека са Богом. које ће на крај краја доћи. Инглези , спекулативне главе ка и ми Французи, само позитивнији од нас, нису се ни мало одрекли мирних мушких врлина, које граде велике народе; њиховв књиге не туже се ни на време ни на навике народне; породичан живот у тој срећној землш није ништа изгубио од својега величанства, л>убав у њих није изгубила ни једну од својих милина. Чак у роману, злочинство је узгредно , као сенка нужна рељефу врлине. Ти мирни и