Отаџбина

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

433

»Гвоздена образина, Човек са вешала, Чича Томина колеба (прерада ;Мегерлинај, Стари ка ^лар, Лондонски просјаци, Париска сиротиња" итд, измеђ којих се иочесто .јавља чаробна »Црна краљица" и »ГроФ Монте Христо" (опет пре[>ада Мегерлина). 'Гако дан по дан док дође и субота 28 августа 1871 године, те се приказа публици Рајмундов »Расаикућ а н , који се давао три пут узастопце и још три нут до краја те исте 1871 године! »Ревизор« Гогољев давао се само два пут узастопце. За шго је тз тако морало бити? За што је нозориште морало иустити Терезу Мегерле, Рајмунда и друге писце сензационих комада, да се тако брзо почиу ширити ио нашој позорници? 31 што се није осгало при Шекспиру, Мо.шјеру. Шилеру , Окрибу , Лаубеу и другим класичним гшсцкма? Г. Виловски осуђива[)е можда управу иозоришну. Ми је не можемо осуђивати. Не можемо за то, што нам је једнако на уму она месечна разлика од 4493 динара и 78 пара, која је онда била. још заокругљенија (јер је престављачко особље било веће и разне набавке много чешће него данас) и коју је позориште морало подмиривати својом зарадом. Нема сумње да је за ону прву годину дана посета била врло добра. Публика је долазила у позориште. али не да гледа преставе класичних комада, него прво: да види како то изгледа нова позоришна дворана, како светли она.ј лустер гасом ко.ји је онда био новина у Веограду; па да види какве су кулисе, ложе, галерије (има ли их само три или има и она невидљива »четврта ;( ), како изгледају седишта за оркестар и остали намештај позоришни. Друго је долазила и за то, што је онда, тако -рећи, било »у моди« долазити у позориште. Да је г. Виловски мало боље познат с овдашњим животом и нашим светом у опште, он би сад врло добро разумео шта значи ово: »у моди." Нека изволи запитати кога о »недељним школама®, о разним »заједницама и дружипама® што су биле код нас у Србији пре 10—12 година, па пе разумети нашу »моду сс — барем приближно. Али мода је мода. Она пролази брзо. Траје обично годину дана. Тако је од прилике морало бити и с иосетом наше позоришне публике. Она је ћутећи али, својим све мањим доласком, врло јасно почела говорити позоришној управи: »Дај ти нама, ако хоћеш, оно што ће нас забавити. Ако ли нећеш — а ти можеш давати и твоје класике, али мн нећемо долазити.« Истина, онај део публике с укусом за боље и класичније комаде дигао је свој глас против таког захтева. Али где је теже ту претеже! Управа, знајући од колике је важности оно горе подвучено »можеш" по опстанак овога позоришта, које свакога месеца очекује она разлика од четири хиљаде