Отаџбина

442

ЛИТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

смо се од суда, јер је и не могућан: панславизам није јасан отворен покрет, него је више теорија, идеал, полет који се појавио у људи, који су у сред тешкога положаја словенских народности тежили за бољом будућношћу њиховом, — а чиии нам се да су ти идеали били јачи и наде крепче баш онде, где се је мање радило. Ако би судили о садашњем стању иансловенских тежња можда би изгледало да нам је то било у плану. За сада је једино могућа дилема: бити или не. Али има у панславизму и друга једна страна, на којој смо се намеравали дуже задржати, а то је она , на којој он, може бити, показује највише реалних основа. То је литерарни панславизам, у два, кашто спајајући се правца: у правцу иителекгуалног уједињењ а, уједињења месних народних и васпитгшх интереса; и у правцу установљења једног заједничког слов. књижевног језика. На то су питање одавна долазили они писци, који су у опће размишљали о старом јединству или новом зближењу словенских народа. На њ се је повраћало сваки пут кад се говоррло о пансл визму. И одиста. питање је веома важно чисто битно питање. Ако је Словенима суђено да постану онака стварна и свесна целина, какву желе панслависте, — очевидно је, да пре свега треба да нађу и утврде доднрне тачке у кругу националних идеја, и да, као моћно средство за то. створе заједнички словенски језик. Све дотле, док је за опћење', ма и књижевно, између два сродна племена потребан тумач, њихово ће зближење бити посве мучно, — слабо и непотпуно : они не ће бити са свим туђи, али не и блиски међу собом. Осећање племенско остајаће на ступњу неодређенога нагона, који ће зависити од свакојаких случајности ; право узајамно познавање узајамна племенска искреност, т. ј. праведна оцена онога што свако племе сматра за своје искључиво добро биће код мањине људи, који то постижу само уз цену особитог труда, специјалног изучавања, као што би могло бити и у људи са свим странога племена. Исгинита, свесна заједница међу народима не постиже се голим и шумним политичким и војним догађајима, —као што је н. пр. последњи рат, — који чине велике и донекле благотворне преврате у судби народа, ну, немајући извесних страна непун израз историске потребе; та би се заједница морала у исто време стварати и с друге стране — трудом и учењем,, зближењем народа у вишем интересу човечанског развића, у науци, литератури, које војницима и дипломатима с обичне тачке њиховог гледишта изгледају, као проста беспослица или чак збркан и штетан елеменат. Тесна, чврста узајамност, не може понићи из дипломатских планова, нити из сувременог нажења