Отаџбина

.ШТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

443

властитог народног частољубља, које рачуна на помоћ, саплеменика ни из пуке моменталне потребе, па ни.из историских успомена, које у опће вреде само онда, када су нужне да утврде нешто што већ постоји (јер у много прилика и за многе људе оне су празан звук или обичан књижевни рад) ; така узајамност пониче само усљед сталног тока узајамног опћења, једнакости интереса, сродности васпитних праваца, — а ради тога је потребна заједница умне и моралне народне радиности. Израз таке радиности јесте литература, а литературна свеза сродних племена могућа је само уз један услов, наиме, литература једног племена мора постати центар и за остала, мора задобити значај опћег израза, једном речи, у више сродних племена један језик мора постати заједнички књижевни језик целе породице. Та се потреба заједничког литерарног језика (било у ма ком степену и облику) осећа, поред тога и с друге стране, По својој политичкој историји словенство је од вајкада у непријателским одношајима са германством, — последње је још од оних векова које тек памти историја, тежило да захвати словенске земље, које су му ради властитог расељавања требале. Потиснуто романским западом, с којим је угинуло и осимирало се у Француској, Шпанији н Италији, измешано с њим у Вританији. оно је имало отворенији пут на исток, у земље, које су заузели Словени. Пре хиљаду година западна је граница словенских насеобина допирала, како се говори, до Рајне, а сада је готово на Бисли. Отвореном покорењу, истребљењу или насилном понемчавању Словена, које је свршено на просторијама садашње сев. Германије, иридружило се, готово на читавом осталом пространству западних Словена, понемчавање другог рода, које се ради још и сада — средством потчињења Словена немачкој политичкој власти, среством немачке школе , литературе,. језика, измишљавањем обичаја и т. д. Западно словенство као скуп ситних и раздвојених племена. није могло једнаком снагом стати томе упливу на супрот и, увучено у ток немачког историског живота и цивилизације , хтело не хтело давало је своје раднике у службу оној истој сили, која је гњечила његове властите народности. Оно је давало своје ђенерале, учењаке, иисце и т. д. а с њима народпу масу, као војену и радничку снагу. Садашњи словенски родољуби, забринути таким положајем, иокушавали су чешће да у сред немачких знаменитих имена утисну велике словенске мужеве, и старали су се да своме племену поврате славу коју је Немац »узурппрао" : они су кушали да докажу, да су Гутенберг, Лесинг и др. били Словени, — па и кад би то доказали резултат је тужан, те су умне снаге радиле у немачком облику а у корист германства.