Отаџбина

444

ЛИТЕРАРНИ 1ЈАИСЛАВИЗАМ

Ми мислимо, да у том упливу германском није било толико кривице колико налазе родољуби ултра словенски. Ко је томе крив ? Сви ти родољуби признају и жале се на историско зло словенско — његове ситне задевице, незнање да се уједине ради сложног заједничког рада, па треба примити и резултате тога зла, и не мрзити и сувише Немце, кад смо у многоме сами кривци. Историја не признаје идиле и сентименталне романе, иа и ако словенски историци и археолози описују стара и нова словенска патријархална доброчинства, то све још није довољно за историски значај народни. Још је потребна стварна васпитна снага целога народа. Ми се бојимо да је она у Словена и данас слаба. Ну, било како му драго, словенски препорођај, и код западних и јужних племена и у Русији опажа се једнако и стално као тежња да се развију особито оне народне способности и особине, које се до сад нису могле довољно очитовати, код једних — под притиском Немаца (или Мађара и Талијана), код других под срамним јармом турским, а код трећих под уплив »петроградске ере." Ну и ако су Словени све до сад били немоћни да потраже своју слободу, узрок је у том био измеђ осталог у крајњој растурености њихових умних снага: у поцепаности на неколико разних књижевности, које се троше у обрађивању неколиких наречија, те, разуме се, нису могли ни помишљати на то, да би се барабарили с литературом тако целокупном и богатом, каква је немачка или која му драго европска литература. Многи је труд јаког научног или песничког талента у Словена страћио се образујући елементарне потребе десетине одвојених литература, — по томе што би такав таленат свакако тражио ширег поља , јер код куће не би имао довољно грађе и ослонца. Друга препона снажном развићу литературе била је политичка потчињеност већине племена : јер ма како јако били даровити писци, њихов прираштај и радиност неизбежно зависе од положаја народног, његовог опћенитог размештаја и политичких услова. Умна радиност расте с мером даних услова, и ако није ограничена елементарно педагошким питањима своје средине, — троши се само на најпречу властиту обрану, т. ј. специјално на одбрану самог битисања народног, на припремању могућности за његово будуће развиће. Овде се не може говорити, шта би већина тих одвојених лптература могле мислити о озбиљном противљењу упливима туђих литература (особито немачке). За неко више научпо и песничко развиће увек ће сличној литератури недостајати богатих извора, образовање — и мимо политичке потребе — биће несумњиво двојезично (као код свију аустриских и пруских Словена), и