Отаџбина

ЛИТЕРАРНИ ПАНСЛАВНЗАМ

445

Словени ће бити изложени господству јичег противника. Очевидно је да је и за ту почетну борбу словенску за опстаиак потребно, да њихове умне народне снаге добију какав било центар. А то је двојако потребно, ако словенско родољубље мисли да изрече своју властиту нову реч у опћој цивилизацији човечанства. (Познато је да ултра словенски родољуби мисле, ни више, ни маље, да ће словен. цивнлизација заменити лажну, преживелу, и »гњилу« цивилизацију европску). Ту нову реч не могу повести сами Чеси, или Пољаци, Срби итд; по мњењу Словена, ту реч не могу повести — без њиховог јаког учешћа — ни Руси, једини снажан народ Словенски. Да се изрази читава словенска племенска битност, словенски народни »ђениј к , нужно је уједињење, заједнички рад народних умних снага — п, наравно, потребна је заједничка подлога и средства за рад заједнпчка литература, и заједнички словенски, свима једнако разумЛзив језпк, кога ће сви и употребљавати (бар у заједничким стварима) Та тежња, кажем напред, изгледа нам са свим природна у облику идеала; словенски препорођај мора захтевати литерарну за.једницу, нарочито ако жели да не остане гола машта, него да постане дело — да изведе народну самосталност словенску; да не буде иепотпун и кратковеки провинцијализам, него Факат и историска сила а »велико будуће словенство« да не остане празно бенетање кабинетских учењака и народних сањалица. Ну како смо видели да се код опште теорије и панславизма тенденција уједињења постојано судара с консерватпвним опирањем појединих пламенских јединица — тако и у питању о заједници лиратуре и литерарног језика ни из далека није слоге. И ако Фактично готово сви осећају потребу те заједнице, достигнуће је њено скопчано са тешко савладљивим препонама. Пре свега како дочекују, не велим — сва илемена, али инте.шгенција разних племена знање једног језика (на пр.руског), којп.м би не само читали него и писали ? Како је неограничена већнна словенских литература, оданост своме говору тако је валика , да уништити је ма и због сродног, али ипак туђег говора, биће увек тешко. Уз то долазе још и друге околности. У самих западних Словена мислило се већином , да улога заједничког књижевног језика нашег припада руском; али та перспектива не допада се многима: с мишљу о руског језику скопча се мисао о руско.ј политичкој сили, упливу и аревлађивању, а такав ток радње нико не жели. Сем тога неки слов. народи, наиме Чеси, — а донекле и Пољаци, — мисле, да они, не само не уотупају Русима у просвети него их, шта више, далеко надмашују, — тако, да би отказ од свога језика а у корист рускоме сматрали не само као погрешку културну, него и као по-