Отаџбина

446

Л11ТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

ниже1Бе и штету. Најзад, та идеја, изгледа кроз и кроз туђа, али ,је ипак бране и до данас, указујући на разна Факта наше просвете. Начин литерарног уједињења престављан је опет различно : једни су мислили, да ће оно бити само »заједница« т. ј. утврдиће се 4 — 5 главних словвћеких-.«јитерат^ра љ те ће читаоци поред свога учити још 3 — 4 слов. .наце^ја .и нит 4 ати њихоће производе : словенска наречија биће тада као знкмепи^га четири дијалекта старог грчког језика. Друци сл^.л^слил^, да би словенски читаоци који бн ради образовања тЈ>ебали 'да згЈаду^бћ!- 'стране европске језике. могли постати такви 'лшА-виЉц,' 1 би све премашило човечије снаге. Они су мислили много природније, да заједничким језиком словенским може постати само једно наречије, које ће, потим или другим мислима, добити превлађујући значај. Неки су, најзад, мислили, да се може створити нарочити помешани литерарни језик, који би вештачки спојио у себи разноликост наречија; то су били настрањаци идеје њихове нису никад продрле.: заједничкп језик може бити само живи књижевни језик, који би имао своју литературу као ослонац. Иа послетку, стављало се ово питање : које словенско наречије треба да постане заједнички књижевни језик ? Готовб свима, који су теориски решили то питање било је јасно, да таким може постати само језик већега племена , који ваћ располаже знатном литературом, и већина мислилаца сматрала је руски језик као такав, — али не једногласно. Западне Оловене је у томе бунила ћирилица која је — особито људима старога кова — изгледала врло чудновата и непотпуна ; даље, многима од њих, нарочито Чесима, руска литература (као што смо мало час напоменули) изгледала је врло скромна — а такође и врло мало слободна — док је на пр. Чешка образованост најразвијенија међу словенским, и право руског језика да постане заједнички словенски подвргло се муклом сумњању. Други, мислећи, да ће заједнички књижевни језик словенски моћи постати тек у дугом времену племенског зближавања (та претпоставка, не без својих основа, извођена је из аналогије образовања европских књижевиих говора) иремештали су корен будућега језика не у руски, него на пр у Оловачки, као средњи међу западним и источним наречијама ; у српско-хрватски, као особито лак и милозвучан ; најзад у јужни руски. Поједине народности на послетку и ие мисле, да ће са усвајањем заједничког словенског књижевног језика, ако се оно свршп угинути право мссних наречија. Тврди се, да ће се поред заједничког језика очувати такође своје поједине литературе, које су сад смеса језика — коју без сумње тешко савлађују и сами специјалисти.