Отаџбина

ШБИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

459

тикуларизам. Ако је веровати Порфирогенетовој иричи о наоељсп.у закарпатских Орба у њихове данашње земље на југу, могло би се претпоставити, да је онај њихов безимени кнез , који их је овамо довео пре 1250 година, донео с њима и неко устројство друштвено, црквено, политично и во.јничко, да је дакле било неке средине, у којој се неговало чуство народне заједнице. Место тога показују нам се Срби врло рано у црквеним стварима веома равнодушни, у политичном погледу као велике сепаратисте, а у војничкоме на скоро их видимо, како се вежбају у вечитим међусобним борбама. Из дукљанинова летописа толико можемо сигурно закључивати, да су у српској земљи били небројени краљеви и краљићи, жупани и кнезови, који без свака виша политична погледа терају најсебичнију политику. Појави се ту и тамо по који међу њима, који је одскочио од осталих; он чини дела, која су вредна спомена, али је партикуларизам увек тако јак, да и најврснији људи нису кадри нигпта створити, што би било узвишеније и трајније. Бесвест народна ужасан нам поглед пружа. У који пар гледамо великога Немању, да са боговским умљем и јуначким прегнућем ради на прикупљању српских земаља, у исти мах морамо са тугом да констатујемо, да је партикуларизам у Босни већ толико успео, да је државицу основао, која је за ондашње српске прилике знаменита била. Али докле је Немања и његов род и даље радио на славном и бесамртном делу народног ослобођења и уједињења , босански партику^аризам одупирао се томе свом силом и у злоћи својој радији је био признати мађарско господство над собом , него да ступи у коло остале браће и да помогне основати народну државу, која би места имала за све поједине народне делове. И та народна бесвест песрећну Босну никад оставила није. И данас је тамо већина народа — мислимо мухамедовце п папиштаице — противна заједници с осталим Србима; она је волија иристати уз варварскога Турчина, уз немачког вампира , уз охолога Мађ^ра, него ли да напусти проклети свој партикутаризам у корист српском јединству. Онако је Восна и играла , откако се отргнула од српске заједнице, беславну улогу, која мора изазивати највеће сажаљење, а којој је последица морала бити, с једне стране, њена потчињеност Мађарима, Турцима и сада Немцима и Мађарима, као у пуној мери заслужена мазда, с друге стране пак слабост српске државе, која је такође морала пасти пред туђинском силом. А хоћемо ли помињати онај део српскога народа, који је под хрватским именом основао нешто државице, која је већ крајем једанаестога столећа своју независност изгубила и од то доба вазда